Види се то на многим примерима, а један од њих ће бити и Екипно првенство Европе током викенда у Тел Авиву. Оно је показатељ места овог спорта из неке државе на Старом континенту.
Ми смо у Другој лиги и потрудићемо се, да без Иване Шпановић (скок удаљ), Асмира Колашинца (бацање кугле), Емира Бекрића (400 м препоне) и Михаила Дудаша (скок мотком и обе штафете), не испаднемо у најнижи, од четири ранга.
Безмало је сигурно да нећемо, (као што је мало вероватно да ћемо прећи у Прву лигу), али кад имате освајаче највећих медаља, онда је питање зашто остали не могу да им се приближе.
Да би се стање променило неопходни су, поред осталог, услови. На том пољу су начињени стратешки важни потези. Изградња дворане на Бањици, планови да се саграде још две у Ћуприји и Новом Саду, даће огроман допринос да се стање промени.
Родитељи ће лакше дозвољавати деци да се баве атлетиком када зими не буду више на снегу и леду, а лети на жези. Тиме ће талентовани малишани долазити у овај матични спорт далеко више него до сада.
Да не причамо о најављеном центру краљице спортова у Српској Атини и специјализованом стадиону на Новом Београду, на коме би требало да буде Првенство Европе 2024. године.
Постављање тартан стаза и изградња неколико атлетских стадиона, такође су од велике важности. Последња у низу подлога, изливена је у Шапцу.
Оданде се огласио познати стручњак Милисав Станојчић, указавши шта би по његовом мишљењу требало још да се учини како би се стање на националном плану побољшало.
У први план је ставио системско финансирања квалитетних тренера на локалном нивоу (дакле, не само награђивање тренера који раде с ведетама).
Без тога неће бити сениора у земљи. Стручњаци ће се задовољавати радом у атлетским школама, зарадама од чланарина и матични спорт ће таворити и даље на том узрасту.
– Кад дођемо на тренинг с квалитетним сениорима – немамо материјалног стимуланса за рад. Празних џепова журимо кући, а тамо нас чекају љутите супруге. Како да не буду када се глава куће посвећује дословно цео дан неком другом, од чега породица нема користи, односно има само губитке – објаснио је пластично у тексту „Пара нема, љута жена”.
Навели смо том приликом у „Журналу” пример Горана Обрадовића, који је постао амбасадор чувеног немачког произвођача аутомобила БМВ. Станојчић сматра да је статус тренера Иване Шпановић – изузетак.
Обрадовић је реаговао потпуно се сложивши с колегиним ставом у свим аспектима:
– Нажалост, тачно је да је мој пример изузетак који потврђује правила. Прошао сам као сви атлетски тренери код нас много разних проблема па и оних приватне природе. Све је могло да буде и другачије. Ризик је био у великој мери само мој. Много тога је утицало на успех, али помоћ система није био пресудан.
Потом је, што се начина финансирања тиче, подсетио:
– Атлетски клуб Војводина званично је најбољи у Србији већ годинама. Једини сам у њему с професорском платом. С нижим примањима је Антон Глухак и једино смо нас двојица званично на платном списку. Замислите каква је ситуација код осталих онда.
Подсећа Обрадовић да је до пре 15 година било другачије и да су локалне самоуправе плаћале тренере.
– То је укинуто. Прешли смо у надлежност клубова, под ставком Програмске активности. Од АСС хонораре добијају само они који раде с најбољима, али дотле треба доћи. Стипендије ОКС намењене су искључиво тренерима олимпијаца из прве групе спориста. Ако ниси најбољи међу најбољима нема те нигде. Зато се слажем са Станојчићем да је неопходно системско финансирање тренера од стране локалних самоуправа. Без памети нема помака ни у једној области, а наше знање је најпотребније у српској атлетици. Зато га треба адекватно платити.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.