У маратону је то посебно изражено, искушења су велика. Кад се поведе реч о хероју из сенке 30. издања Београдског маратона одржаног 22. априла, прича доводи до победника – Слободана Јотићу и на много озбиљнијег противника у њему самом кога је савладао.
– Од 2006. године болујем од мултипле склерозе. То је прогресивна болест моторике. Почетак је био агресиван, 2011. године нисам могао да препешачим више од 500 метара. Вид ми се свео на неких 30 одсто. Онда сам решио да је победим – подсећа сада 40-годишњи Слободан.
У јавности се појавио прошле године, кад смо у „Спортском журналу” објавили његово писмо коју је упутио фирми „Београдски маратон”, организатору највећег традиционалног спортског догађаја у Србији.
– Мало пре тога кренуо сам да трчкарам због перформанса. Почео сам то да чиним да бих доказао да човек може да буде јачи од свега, па чак и од болести за коју медицина каже да је неизлечива.
Доктори су били скептици.
– Одговарали су ме, говорили да ће ми то погоршати здравствено стање, неки су сматрали чак и да сам луд...
Прекретница је, каже, био филм Младена Матичевића „Како постати херој”. Описао је режисер и главни јунак како је кризу у животу победио тако што је почео да трчи са 40-так година.
– Одлучио сам да и ја наставим на Младенов начин ка свом циљу...
После успеха на полумаратону 2016. најавио је на конференцији за новинаре да ће 2017. истрчати цео маратон. Није то био само тренутак надахнућа. Током 365 дана претрчао је 2.200 километара!
– До Београдског полумаратона 2016. то је био перформанс, од тада је прерасло у љубав, љубав према трчању! Био сам одлучан у намери да испуним зацртан циљ.
Годину дана је живео и радио да би остварио нови циљ на 30. јубиларном Београдском маратону.
– Пролазио сам све фазе припрема, успешно претрчао 15 званичних полумаратона и још много, баш много километара! Било је ту свега и жуљева и повреда, али слаби су то били противници мојој потреби да испуним оно што сам намеравао у име свих који имају овакве или сличне здравствене проблеме. Па када можемо ми – могу и сви други! Желео сам да схвате и они здрави да би требало да се покрену, јер је кретање под ведрим небом најбоља превентива за највећи број болести, еликсир за дуг и квалитетан живот, тајна здравља...
„Кад можемо ми, могу и други” – постао је после овог Слободановог писма слоган прошлогодишњег Београдског маратона.
– Дошла је и последња недеља пре старта. Требало је да остварим сан. Био сам свестан тога и почела је да ме дрма трема... Она позитивна.
Кулминирала је ноћ пред 30. Београдски маратон.
– Сан у петак 21. априла увече није био мој савезник, изгубио се негде у тој треми, расанио се и то исто мени учинио – прича Слободан кроз осмех који прати све његове речи.
На дан трке кренуо је овај пензионисани возач, из Петке крај Пожаревца, где живи ка главном граду с пријатељима.
– Неки су кренули да трче са мном, други да ме бодре. Свака подршка ми је била потребна. У аутобусу је била толико позитивна атмосфера да се моја нервоза негде затурила. Али, посебно пред почетак и на самом старту трке, чекала ме је она атмосфера због које сам заволео трчање, море осмеха, веселих боја...
Уживао је, каже, у томе, али када је чуо речи химне „Боже правде” схватио је то знак да трка ускоро креће.
– И кренули смо, река људи и позитивне енергије коју ништа не може да заустави. Раме уз раме са мном били су моји пријатељи: Иван Ајдачић, Драган Милић и Драган Крсмановић! Како су километри одмицали тако је свако кренуо својим ритмом, неко спорије, неко брже, а Драган Крсмановић је наставио мојим ритмом.
Раме уз раме савладавали су километре. Старо је правило да се до 34. километра ослушкује организам, а после трчи на резултат. Слично је било са Слободаном.
– На 32. километру криза ми је толико залепила ноге за асфалт да сам морао да проходам. Мучио сам се до прве окрепне станице. Узео сам мало хлеба и соли, кришку лимуна, воду и једну фрутабелу и то ме је вратило у живот, односно у трку.
Подршка му је био и Драган, који га је све време бодрио да победи кризу.
– Морам да похвалим организаторе када је реч о окрепним станицама, било је свега и за све довољно.
Од 34. километара ноге су му се „одблокирале” и кренуо је даље.
– На 40. километру је успон кога се плаше и најбољи тркачи, Бранков мост. То узвишење је ипак изгледало страшно само до тренутка док нисам чуо сјајну екипу Бурт-а како бодре тркаче, онда су ноге саме кренуле да трче ношене сјајном атмосфером.
По проласку кроз циљ клекао је и пољубио земљу, прецизније асфалт.
– Сачекали су ме сви они који су ми давали снагу последњих годину дана. Међу њима су били директор Београдског маратона Дејан Николић и мој тренер професор Бранко Бошковић, па мајка, мени драги људи, пријатељи, познаници, колеге маратонци… Било је то испуњење мог сна, 42,195 километара било је за мном. Испунио ми се сан да немогуће претворим у могуће.
Рекли сте да после једне Данкиње и Шпанца желите да допринесете да у лекарским уџбеницима мултипла склерозе стоји – излечива болест?
– Приметили сте, дакле, да се у овим силним километрима изгубила негде и та неман која је нападала мој организам. Нема је, побеђена је. Погнуте главе отишла је у заборав!
Који Вам је следећи циљ?
– А ја, ја сам решио да трчим, да наставим да трчим, јер тај покрет је смисао живота! Поздрављам све читаоце „Спортског журнала” уз констатацију: Видећемо се на неком новом циљу!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.