Понекад, уз велико усхићење, а понекад уз доста муке. Овог пута суочен са огромном тугом јер у име свих нас из „Спортског журнала” морам да се опростим не само од колеге већ од нашег великог пријатеља Бранимира Васића који је преминуо у Београду после краће болести у 67. години.
Игром случаја закорачио сам у редакцију „Спорта” и међу првима са којим сам почео да другујем био је Васке.
На први поглед били смо физички потпуне супротности, он висок и мршав, а ја у тим студентским данима готово сићушан, а заједничко нам је било што смо обојица пратили такозване „мале спортове“.
Ипак, постојало је нешто што смо препознали један у другоме. Био је старији од мене тако и искуснији у овом нашем занату, али биће да смо пронашли нешто заједничко један у другоме јер смо убрзо постали пријатељи.
Научио ме је одмах да је вест најважнија, да је неопходно поштовање према колегама и спортистима и да наш посао траје од јутра до сутра. Остали смо чврсто повезани више од четири деценије. Док нас Васке, сасвим изненада, није напустио.
Врстан новинар, сјајан човек, људина кога је имати за пријатеља била привилегија. Писао је готово о сваком спорту, није било такмичења на које није отишао, није било дана да није тражио да се у новину убаци још ова вестица, ова прича.
Звали су га, наравно из поштовања Велики новинар малих спортова. Ја не, јер ме је баш он научио да не постоје мали и велики спортови, да постоје само добре и лоше приче.
Заједно смо дошли једног маја 1990. године кад је почео да се кује „Спортски журнал”. Повео ме је са собом у ново искушење.
Не тако давно одвео ме је на „Београдски сајам” на међународно такмичење у авио–моделараству. После толико година бављења овим послом остао сам запрепашћен.
Већ тада био је у пензији али наставио је да пише са младалачким жаром о свим спортским збивањима. Рекао сам му: Кумић, упознај ме са овим људима, желим да направим причу о тим змајевима тешким само три грама. Ето, мој кум, наш Васке, друговао је и са „змајевима”.
Знао је да се љутне када би рекли да куглање није фудбал, да стрељаштво није кошарка. Онда би поносно показао светске резултате својих миљеника и у тој расправи би увек однео победу.
Није било дана, а да није од уредника тражио адекватан простор. Умео је са невероватном лакоћом да се прилагоди околностима.
– Ја сам као кројач, направићу вам кратке панталоне, смокинг, громби капут, како желите, само ми дајте простор...
Неуморан, професионалац изван свих граница без обзира колико је то утицало на његов приватан живот.
Никада није одустајао од потраге за вестима, иноформација... Кад би сви други одустајали Васке је налазио изворе, завршавао посао и новина је могла у штампу.
Бринуо је о сваком колеги, увек спреман да помогне. Каква год да је невоља. И у редакцији и изван ње. Поштен, чини ми се и препоштен за ово време, заслужио је респект многих.
Рецимо, у она ратна времена колегиница загребачких „Спортских новости” Иванка Ожболт после неког такмичења прво је послала Васкету резултате па тек својој редакцији. Таквих Иванки у свету новинарства је Васке имао много.
Људина, привржен у потпуности породици, поносно је причао о најближима, дичио се њиховим успесима, боловао њихове бољке. Толико пажљив, увек ту као најчвршћи ослонац.
Уживао је безгранично у успесима колега и срећним догађајима у њиховим породицама. Гостољубив, срдачан, искрен, бриљантан домаћин окупљао је многе око себе.
Смејао се вицевима о својим Пироћанцима, уживао у шалама других, али и био увек спреман да их трпи на свој рачун. Са оним његови препознатљивим осмехом испод бркова.
Није се никад мирио са неправдама, лажима... Умео је због тога и да се разбесни... И због тога је био драгоцен у нашим животима.
Сад је у друштву наших колега Остоје, Колета, Панте, Бобета, Вује, Долкета, Гребе, Бате, Дабе, Зокија.... Какав тим. Сигуран сам да тамо горе праве неки „небесеки Журнал”.
На крају, дубока бол због одласка, понос што смо га познавали, сарађивали и друговали са њим. Васке је био посебан, непоновљив. Ослонац душе.
Горан Богојевић
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.