Пре две године у новогодишњем дуелу Црвене звезде и Реала, Небојша Мрваљевић, Звездаш без остатка, донео је у Комбанк арену два транспарента. На првом је писало „Моћни Радоњић”, на другом „Моћна Звезда”. Са ове временске дистанце види се колико је био у праву и испред времена, када је говорио о овом споју...
Стручњак који је, као и сви пре њега, макар били и прваци света, био одмах оспораван, унапред смењен и прежаљен, данас је после три јадранска прстена, две титуле првака, три Купа Србије и евролигашких остварења која су премашила и најсмелије снове, уткао је себе у темеље „Моћне Звезде”. Истовремено, ни он не би био толико моћан да је у некој другој средини која нема такву историју, имиџ и армију навијача.
Тих, миран, другачији... Посвећен кошарци 24 часа дневно. Кад је прегрмео прву јесен у којој му је београдска чаршија у једном тренутку већ тражила наследнике и показао да није грана која се лако повија, а никако не слама, дошао је до нивоа и прилике да резултатски материјализује огромна вишедеценијска улагања у љубав звану кошарка.
Лако је сада набројити да је Радоњић Звезду лане довео до осам најбољих у Европи, пре тога до полуфинала Еврокупа, да је најбољи тренер Звезде у историји по броју победа, да је надмашио Ранка Жеравицу по броју мечева на клупи црвено-белих, да је по критеријуму успеха, као и по броју мечева, достигао врх лествице и у Јадранској лиги... Да је за 70. рођендан Звезди подарио триплу круну, прву у историји... Додати да као тренер има по шест трофеја у првенству и Купу Црне Горе, не пропустити ни оне три титуле које је са Подгоричанима освојио као играч, као и куп давне 2001.
А колико је било тешко доћи до свега тога, вредност одрицања и зноја, чиниоца резултата званог успех, знају само он и његови најближи.
Све је почело давних осамдесетих кад се у ОКК Титограду код Бранислава Вукићевића заразио вирусом магичне игре. У сениорској екипи Будућности дебитовао је у најкошаркашкијем граду Србије, дворани крај Мораве, а прве поене уписао је три кола касније против Задра у Морачи.
Пут га даље води на Цетиње, па у Панчево, да би после још две одличне сезоне у дресу Ловћена, током првомајских празника 1997. године први пут договорио сарадњу са Небојшом Човићем. У сезони кад је ФМП доживљавао одмазду за „политичке грехе” првог човека клуба Радоњић је био део тима који је победом над Партизаном у полуфиналу плеј-офа Звезди утабао пут ка титули.
Већ следеће сезоне дошао је и до првог трофеја у каријери. Вратио се у Будућност и у сезони која је због бомбардовања завршена после лигашког дела постао првак СР Југославије. Са Ђетићима је жео трофеје и у следеће две сезоне, да би се после тачно десет година вратио у панонску равницу. У дресу Војводине је 2004. завршио играчку каријеру. Од индивидуалних признања у колекцији су му и два намењена најбољем спортисти Црне Горе.
Од терена се, међутим, није одвојио. Почео је као помоћни тренер, да би јуна 2005. био промовисан у шефа стручног штаба Будућности. У следећих осам година је доминирао домаћом сценом, два пута Подгоричане довео до финалног турнира Јадранске лиге и четвртфинала Еврокупа.
Била је то најбоља препорука да на данашњи дан пре четири године дође на клупу Црвене звезде. У тренутку кад је та клупа више деловала на електричну столицу за тренере, него као одскочна даска. Смело се ухватио у коштац са изазовом, полако почео да гради тим који је ове сезоне доживљава зенит.
Како то грчке колеге добро приметише кључ Звездиног успеха лежи у константи основних полуга, посебно тренера и плејмејкера. Код Радоњића странци нису били лидери, већ играчи који су морали да се уклапају у систем изграђен са основом коју чине домаћи играчи, временом израсли не само у репрезентативце Србије, већ и освајаче светских и олимпијских медаља.
Тако је и са Чарлсом Џенкинсом, беком који је обележио завршницу Јадранске лиге и неутралисао изостанак диригента игре Стефана Јовића, који би тешко поднеле и снажније екипе од владара Јадрана. О томе можда највише говоре речи Американца којима је објаснио зашто боље игра у односу на претходну сезону коју је провео у Палаканестру:
- Разлика је у тренеру, Радоњић је, као и цео тим веровао у мене. Због тога сам се и вратио кући!
А уз такву породичну атмосферу није немогуће срушити Барселону, Макаби, Реал, ЦСКА, Фенербахче, Басконију, Панатинаикос... У гротлу дворане Александар Николић или пред 20 хиљада душа у Комбанк арени. Захваљујући томе је и у првој сезони Евролиге са новим системом Звезда била хит о коме се причало на свим меридијанима.
А пре сваке приче о овосезонском успеху, треба се подсетити, да је прошлог лета Радоњић одабрао останак у Звезди кад је на столу имао финансијски далеко уносније понуде. У кошарци се, као и у животу, не може све изразити новцима.
И ту се враћамо на почетак црвено-беле добитне формуле - „Моћна Звезда, моћни Радоњић” или „Моћни Радоњић, моћна Звезда”. Обе су потпуно тачне. Одаберите ону која вам је дража.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.