Миленко Топић, човек са којим је на клупи Црвена звезда освојила 19. титулу првака државе је анти звезда, ако се под тим појмом подразумева холивудски клише.
А другачије људи звезде и не доживљавају, толико је тај амерички стил живота окупирао свет.
Власник је четири медаље са великих такмичења, светског и европског злата, олимпијског сребра и приде европске бронзе играјући и дајући кошеве, а не статирајући и машући пешкиром у дресу Југославије.
Међутим, то му није била нарочита препорука, зато и не наводимо три титуле шампиона СРЈ, један домаћи куп, Куп Рајмонда Сапорте са Сијеном, АБА прстен са Хемофармом, па је три године у Београду и седам у Новом Саду чекао да га се неко сети.
Ако се сети – не баш као у Балканском шпијуну – ако не, ником ништа то је била његова дужност...
И сетио га се Никола Лазић, бивши тренер Војводине, дуго већ ради у Мађарској, и позвао у Сегедин да му помаже и води омладинску школу.
Практично, то је био почетак његове тренерске каријере, у 46. години. После три лета то изгледа тако, или како би он тада рекао, да пробам, па да видимо, обазриво како га је живот научио.
– Нисам се никад лактао, вукао менаџере за руке, претпостављао сам да имам знања да будем тренер, то сам и желео, али нико ме није звао. Седео сам код куће, бавио се собом, размишљао којим послом да се бавим. Навијач сам Звезде од кад знам за себе, извадио сам пропусницу за Пионир и Маракану, са трибина сам редовно пратио црвено-беле. Кад ме је Лазић позвао оберучке сам прихватио, то је било оно што сам прижељкивао. Да кренем испочетка са младима, нисам се заносио АБА лигом и великим клубовима. Хтео сам да проверим себе, да схватим могу ли то радим.
Мађарска одавно није у центру кошаркашких догађања, и Сегедин је на периферији ове комшијске земље, али...
– Мене су увек и док сам играо, занимали искључиво терен и лопта, оно што је последица долази само по себи. Славу сам доживео, узвикивали су моје име и по Југославији, и по Србији и по Европи... Пријало ми је, али се тиме нисам оптерећивао. Нисам такав ни у животу, волим да поделим са другима. Увек сам био тимски играч, тим ми је био и остао испред свега. То сам рекао и играчима Звезде, индивидуална признања имају сврху тек кад се освоји трофеј. Ако пехара нема џаба ти статистички учинак.
Пролетеле су две године на ушћу Мориша у Тису, Сегедин је вековима био лука за наше људе са ове стране границе.
Прошлог лета се Топић одмарао у породичном окружењу у Новом Саду, размишљајући где ће, када га је Душан Алимпијевић позвао за помоћника у Црвену звезду.
– Нисмо били пријатељи, нисмо се чак ни дружили, али смо се знали, обојица смо били у кошарци. И из мирног, лагодног живота, опуштеног упао сам у торнадо, Евролигу, да ноћима ока не склопим.
Посао је обављао неприметно, тихо, не као други помоћници који вечито нешто шапућу првом тренеру и млатарају рукама ка судијама.
До Олимпијакоса, када је шеф Алимпијевић искључен, а Топић показао да може да буде и другачији. Да уме, да зна знање и да му добро стоји и та већа улога.
– Увек сам се трудио да ни са чим не реметим ред. Сви у стручном штабу смо били на услузи Алимпијевићу, и међусобно смо имали врло коректне односе, били спремни да помогнемо једни другима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.