Da li se Duško Vujošević kaje zbog poteza koji ne priliči njegovoj trenerskoj veličini? Sudeći po konferenciji za novinare, odmah posle meča, odgovor je pozitivan

Tweet

Piše: Predrag Sarić

Da može da vrati vreme da li bi drugačije reagovao? Sasvim sigurno. Da li je sve moglo da bude i gore? Kao što je moglo da prođe bez toga, moglo je da bude i bolnije.

Od poslednjeg odgovora počinje priča o Bogdanu Bogdanoviću, evroligaškoj zvezdi u usponu. Momku o koga se poslednjih meseci otimaju ne samo veliki klubovi, već i najveća trenerska imena. Dečku koji bi već od sledeće godine mogao u NBA.

Zamislite, divljeg pastuva, mladog, snažnog, neobuzdanog i naizgled neukrotivog temperamenta. Lutajući prerijama, poverenje nije davao svakom, mogao je da mu priđe samo ratnik koji dobro poznaje ćudi takve prirode i da polako pridobijajući njegovo poverenje potencira najbolje u njemu, pokazujući koliko je u stvari plemenit i jedinstven.

Bogdanović je prošao sličan put. Etablirao se kao najbolji. Preuzimao je odgovornost, postizao najvažnije koševe…

Svojstveno mladosti i grešio, kao u poslednjem napadu protiv Cedevite. U svim tim fazama pokazivao je nesvakidašnji kvalitet, neukrotivost koja ga izdvaja kao pobednika.

U završnici meča sa FMP-om pokazao je zrelost, zahvalnost i poštovanje. Zrelost da samo sekund pošto mu je pritisak bio na 200, postigne mirnoću pri neuobičajenoj reakciji učitelja.

Zahvalnost da trenutak slabosti „ruke koja ga je hranila” ne učini dužim i većim, sa nesagledivim posledicama. Iz poštovanja prema Vujoševiću i Partizanu u celini. Svesti da bez njih ni on ne bi bio na ovom nivou.

Šta bi se dogodilo da je Bogdanović onaj dečarac neobuzdanog temperamenta od pre par godina? To možemo samo da naslutimo.

Od dečaka stasalog u čoveka saznaćemo samo koliko će protivnika pobediti. U tom pogledu, kao i divlji pastuv s početka priče, ostaće zauvek neukrotiv.

Na sreću svih nas, zaljubljenika u srpsku košarku, iznad svega navijača reprezentacije.