Titula državnog prvaka SFRJ došla je 1978. kao i nacionalni kup - zbori Svetislav

Tweet

Pre više od četiri decenije, tačnije 5. aprila 1979. Bosna se popela na krov Evrope. Svetislav Pešić je bio deo zlatne generacije koja je utkala sebe u trofej i udarila temelje čuvene jugoslovenske škole košarke.

Na pitanje kako iz ove perspektive gleda na taj impresivni uspeh, legendarni stručnjak kaže:

- To su bila vremena kada je postojao kontinuitet stvaranja ekipa. U Bosnu sam došao sa Bošom Tanjevićem 1971. Ja iz Partizana, a on iz OKK Beograda. Bili smo druga liga i odmah ušli u elitu, već u prvoj sezoni. Ogroman rad je bila tajna velikog uspeha Bosne. Iz godine u godinu smo podizali lestvicu. Titula državnog prvaka došla je 1978. kao i nacionalni kup. A, onda godinu dana kasnije, i taj trofej prvaka Evrope. Danas je tako nešto nezamislivo. Sada ako jedne godine ne uradiš ono što je zacrtano, sve se tumba i menja. Odmah ide nova ekipa i novi treneri. Bila su to drugačija vremena. Vremena kada su uprave i treneri imali daleko više strpljenja. Kada su svi verovali da su kontinuitet i veliki rad temelj za postizanje velikih rezultata. I ranije se pobeđivalo i gubilo, ali nije bilo velikih drama. Drugim rečima, bilo je to vreme kada se stvaralo.

Prvo kao igrač, pa posle kao trener, čuveni Kari je u Sarajevu ostao do 1987.

- Imao sam veliku sreću da sam živeo u gradu koji je u to vreme bio centar Jugoslavije. I to u svim segmentima života, sportu, umetnosti, kulturi... Kao dodatak na sve to došle su i Olimpijske igre. Tokom tih godina sam doživeo toliko lepih i nezaboravnih trenutaka. Nikada nisam verovao da u Sarajevu može da se dogodi to što se dogodilo. Da li sam bio naivan, emotivan ili nešto treće. To ne znam. Ali i dan danas, kada je sve to prošlo, ti ljudi sa kojima sam se družio, bez obzira na veru i nacionalnost, i dalje su moji veliki prijatelji. LJudi su ti koji čine ga takvim kakav jeste. I sada kada odem u Sarajevo, imam svoje mesto gde pijem kafu, gde idem na ručak i provodim vreme sa svojim prijateljima. Nažalost, nisu svi živi. Ali, koliko god sam ja živ, živeće i svi oni u mojim sećanjima.