САРАЈЕВО ЉУБАВИ МОЈА - Кари о људима, Босни, 1971, центру Југославије...

0

Титула државног првака СФРЈ дошла је 1978. као и национални куп - збори Светислав

ФОТО: Принсткрин

Пре више од четири деценије, тачније 5. априла 1979. Босна се попела на кров Европе. Светислав Пешић је био део златне генерације која је уткала себе у трофеј и ударила темеље чувене југословенске школе кошарке.

На питање како из ове перспективе гледа на тај импресивни успех, легендарни стручњак каже:

- То су била времена када је постојао континуитет стварања екипа. У Босну сам дошао са Бошом Тањевићем 1971. Ја из Партизана, а он из ОКК Београда. Били смо друга лига и одмах ушли у елиту, већ у првој сезони. Огроман рад је била тајна великог успеха Босне. Из године у годину смо подизали лествицу. Титула државног првака дошла је 1978. као и национални куп. А, онда годину дана касније, и тај трофеј првака Европе. Данас је тако нешто незамисливо. Сада ако једне године не урадиш оно што је зацртано, све се тумба и мења. Одмах иде нова екипа и нови тренери. Била су то другачија времена. Времена када су управе и тренери имали далеко више стрпљења. Када су сви веровали да су континуитет и велики рад темељ за постизање великих резултата. И раније се побеђивало и губило, али није било великих драма. Другим речима, било је то време када се стварало.

Прво као играч, па после као тренер, чувени Кари је у Сарајеву остао до 1987.

- Имао сам велику срећу да сам живео у граду који је у то време био центар Југославије. И то у свим сегментима живота, спорту, уметности, култури... Као додатак на све то дошле су и Олимпијске игре. Током тих година сам доживео толико лепих и незаборавних тренутака. Никада нисам веровао да у Сарајеву може да се догоди то што се догодило. Да ли сам био наиван, емотиван или нешто треће. То не знам. Али и дан данас, када је све то прошло, ти људи са којима сам се дружио, без обзира на веру и националност, и даље су моји велики пријатељи. Људи су ти који чине га таквим какав јесте. И сада када одем у Сарајево, имам своје место где пијем кафу, где идем на ручак и проводим време са својим пријатељима. Нажалост, нису сви живи. Али, колико год сам ја жив, живеће и сви они у мојим сећањима.

Повезане Bести

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру