Специјално за Журнал из Франкфурта: Душан Селаковић
Дирк Новицки је почетком марта постао први Европљанин, а тек шести играч у историји НБА лиге, који је у каријери постигао више од 30 хиљада поена.
Кад се помене Вирцбург мало људи зна да из малог баварског градића долази човек који је својим открићем задужио човечанство. Реч је о Вилхему Конраду Рентгену чији зраци представљају једно од револуционарних открића.
Међутим Рентген је данас у сенци Диркенштајна тренутно најпознатијег становника Вирцбурга. Новицки је момак који је нашироко прославио градић лоциран стотинак километара од Франкфурта.
Гостовање јединог тима за који је Новицки играо у Европи Скајлајнерсима био је повод да разговарамо са једним од ретких европских стручњака који је имао прилику да га тренира.
Не у Вирцбургу, већ у репрезентацији. Реч је о Дирку Бауерману, кога је српска јавност упамтила као селектора Немачке који је освајањем сребра направио највећи успех после Светислава Пешића.
Наравно, разговор смо почели питањем о Новицком?
– И у Немачкој ме стално питају о њему. Дирка дуго познајем, морам рећи да је реч о сјајном момку. Одрастао је у Вирцбургу и ту са својим пријатељима из детињства и школе проводи читаво лето. Пре пар дана био сам са његовим оцем на ручку, он има једну приватну молерско-фарбарску фирму. Дирк долази из обичне грађанске породице, лепо је васпитан и скроман момак. Велико је задовољство радити са њим, још веће познавати га.
Београд вам је вероватно остао у најлепшем сећању, иако сте у њему са Бамбергом доживели и један од најтежих пораза у каријери?
– Немачка је фудбалска нација, од последњег успеха титуле првака Европе 93. године са Светиславом Пешићем је прошло пуно времена. То је био посебан тренутак. Када је већ било јасно да ће Грчка бити нови првак Европе и када је Дирк на два минута пре краја изашао из игре, цела дворана је била на ногама и поздрављала га громогласним аплаузом. Како би Американци рекли „стандинг овејшнс”. У сећању ми је остао не само тај детаљ, већ читав турнир. Кад смо у првој утакмици изгубили од Италије, сви су били скептични да ли можемо да прођемо даље. Са сваким следећим мечом тим је добијао на самопоуздању. Посебно је било интересантно полуфинале са сјајном генерацијом увек снажне Шпаније. Нико није веровао да можемо да их победимо. И онда чудесни шут Новицког са два одбрамбена играча на себи… То су били посебни моменти. Увек ћу памтити невероватну гостопримљивост Срба. Србија није само велика кошаркашка нација, већ и изузетан домаћин. Освојити сребро у Србији је било нешто сасвим посебно. Посебан утисак су ми оставили српски навијачи. И поред испадања своје селекције наставили су да долазе на утакмице.
У даху је Бауерман причао импресије, направивши дигресију за једно врло интересантно запажање.
– Морам признати да је мени било жао због неуспеха српске репрезентације на том првенству. Знам да је тај неуспех пуно погодио Жељка Обрадовића. Мислим да су тада српски играчи схватили да није довољно само имати таленат и најбоље тренере, већ да је кошарка колективни спорт. Из неуспеха су научили лекцију, што се најбоље види сада кад Србија поново има одличне резултате.
Ове године је поново Европско првенство. Шта очекујете од Немачке?
– Наша репрезентација има млад и талентован састав. Шредер, Ципсер, Фојтман… Млади играчи који играју у НБА, Шпанији, Турској и Немачкој имају велики потенцијал. Али, није све у томе, ради се о томе да морају да буду тим, да Шредер помогне тиму највише што може, да не држи превише лопту код себе, да не солира него да буду тим који функционише заједно. У НБА се игра другачија кошарка него у Европи, ако успеју да се прилагоде европском стилу игре мислим да Немачка чак може да се укључи и у борбу за медаљу.
Шта мислите о српској репрезентацији и њеним шансама на предстојећем ЕП?
– Јокића обожавам! Поред њега, Србија има још једног сјајног играча Милоша Теодосића, који не само да је одличан стрелац, већ и невероватно креативан играч. Уколико Србија буде у најачем саставу, предвођена Ђорђевићем, једна је од главних фаворита.
Од јануара сте у Вирцбургу, како је дошло до вашег повратка из Ирана, какви су планови клуба?
– Први разлог што сам се одлучио за Вирцбург је што видим велики потенцијал. За две године ћемо добити и нову дворану са 8.000 до 10.000 места. Та структурна промена је веома важна. Већински власник је немачка модна кућа, они се добро разумеју у бизнис, знају шта је потребно за успех. Ништа мање важно је што имамо верну армију навијача која увек прати клуб. Реч је о обичним људима који обожавају кошарку. Вирцбург је пројекат за будућност. Неопходан је огроман рад, али верујем да за три до четири године можемо до врху Бундеслиге и да играмо европска такмичења.
Један од ривала вам је Саша Ђорђевић са Бајерном?
– За мене је Саша један од три топ тренера у Европи. Пратим га од кад је био играч, ја сам већ тада био тренер. Ако неко може да победи Бамберг, то је Бајерн. На основу искуства и рада Саше Ђорђевића. Бајерн игра најинтензивнију и најтврђу одбрану у Немачкој. Ипак, као што већ рекох Бамберг је први фаворит, јер има најбољи тим. Још једном истичем једини ко може да им се супротстави је Саша Ђорђевић са Бајерном.
Како бисте резимирали први део Евролиге у „новом паковању”?
– Врх табеле није изненађење, изненађење је да Барселона није била у осам најбољих, такође и Макаби. Позитиван утисак је Црвена звезда, без обзира на пораз од Дарушафаке, обзиром на буџет којим је располагала. То је велики резултат тренера и играча. За мене је мало разочарење Бамберг, али мора да се има у виду да су неколико утакмица несрећно изгубили. Разговарао сам са Зизисом, знам да стално вежбају специјале, али када се такве драматичне завршнице више пута догоде, притисак је све већи.
Позитивни и негативни утисци о формату?
– Предност је што данас много знамо о физичкој припреми играча. Много се квалитетније атлетски ради са њима, ипак мислим да је згуснути календар такмичења управо највећи непријатељ играчима. Пуно је такмичења под окриљем Евролиге, ФИБА, играчи немају довољно времена за опоравак и рад на себи. Мислим да морамо да водимо рачуна о њима, јер це им овакав темпо скратити каријере.
Рођени сте у Оберхаузену, радили сте у Леверкузену, Бамбергу, Белгији, Грчкој, Литванији, Русији, Ирану… Где је ваша „кућа”?
– Моја кућа је тамо где ми је посао. Кошарка је мој живот. Кад се радни дан заврши, помало се и сам бавим спортом, волим џогинг – закључио је Бауерман, који себе описује као особењака чија креативност замире по завршетку радног дана.
Комплетан текст можете да прочитате у штампаном броју Магазина Спортског журнала за 29. април. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.