После утакмице Црвена звезда – Фенерхбаче, српски тренер на привременом раду у Турској, Желимир Обрадовић нашао се у центру пажње.
Обрадовић је на самом почетку разговора за „Недељник” рекао да је за њега та прича о свему што је пратило недавну утакмицу са Звездом завршена.
– Јавили су се Неша Илић и Небојша Човић. Вече после тога био сам у кафани до касних сати са тренером Дејаном Радоњићем. Ту је крај и завршена прича – рекао је Обрадовић.
– Мени смета што у српском друштву постоје озбиљне поделе. Једна од тих је и она на Партизан и Звезду. Да поновим, био сам присутан и када су неки навијачи Партизана вређали неке људе. Увек сам утицао да, ако моји навијачи некога вређају, пробам да то стопирам. Имам велике пријатеље међу навијачима Звезде и добио сам многе поруке у којима ми се извињавају. Радио сам у Панатинаикосу који има велико ривалство са Олимпијакосом. И много, много навијача Олимпијакоса ми је прилазило у жељи да се слика са мном. Зато што су препознали ово о чему причам и да никада нисам рекао ружну реч о њима – додао је Обрадовић.
Наш прослављени тренер који је с неколико клубова освајао европске титуле је одговорајући на питање мерења српства која су се појавила после ове утакмице са Звездом рекао да га то не занима и да су приче о томе ко је већи или мањи Србин постале отужне.
Желимир Обрадовић се у интервјуу за „Недељник” осврнуо и на деведесете када је Србија била окована ембаргом и испричао са каквим су се предрасудама он и његова породица сусретали у иностранству.
Открио је како је Италијанима објашњавао да су западни медији препуни пропаганде баш као и они Милошевићеви.
– Код нас је у Србији била пропаганда 1999, али је била и у западним земљама. Један велики италијански новинар отишао је у Београд, на Бранков мост, и направио репортажу после које је мој помоћни тренер дошао код мене и рекао: „Извини, сад схватам шта се дешава” –рекао је Обрадовић у интервјуу за „Недељник”.
Он се у великој причи за „Недељник” вратио на први велики кошаркашки успех репрезентације Србији, после распада Југославије, онај у Атини 1995. који је пратила еуфорија и спонтани дочек испред скупштине, али и на трагично европско кошаркашко првенство у нашој земљи 2005. апострофирајући себе као највећег кривца.
– Најодговорнији за овај неуспех сам ја јер сам до краја живео у заблуди да чињеница што играмо код нас не може да доведе до тога да неки играчи показују толику нетрпељивост једни према другима. Ја сам у припремном периоду неке играче ставио заједно у собу, с капитеном и играчима за које се сумњало да могу да буду у неком смислу проблематични обавио сам разговор – описао је Обрадовић разлоге неуспеха 2005. на ЕП у Србији.
Обрадовић је током интервјуа изашао из „рекета” и дотакао се садашњости описујући медијско стање у Србији али и како му изгледају два најбитнија града – Београд и Чачак за који је рекао:
– Чачак је у моје време био град пун живота. Живело се лепо, људи су имали могућност за нормално летовање и зимовање. Тога сада нема више. Сада нема посла, нема живота.
У свом највећем интервју за српске медије он је причао и о дружењу са Драженом Петровићем, Дулетом Вујошевићем, Дудом Ивковићем, Савовићем и Богданом Диклићем, шта је за њега југоносталгија, шта је данас највећи проблем Србије, али и да ли мисли да би велика Југославија могла да се носи са Дрим тимом на мечу који се никад није догодио, на Олимпијским играма 1992...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.