Некадашњи играч Црвене звезде, Будућности, Минесоте, Реала, Басконије, Ефеса, Сијене и Црвене звезде и троструки освајач трофеја „Алфонсо Форд” намењеног најбољем стрелцу Евролиге, том приликом говорио је о свом играчком путу, искуствима, анегдотама, светском злату са репрезентацијом као и колико је битно што играчи сада имају свој синдикат који ће штитити њихове интересе.
На почетку разговора Ракочевић је открио да је љубав према кошарци наследио од оца Горана који је играо за Црвену звезду. Али баскетара му није била први избор.
- Покушао сам да тренирам пливање и стони тенис. Био сам анти таленат за оба спорта, а трећи који сам покушао био је кошарка. Када ме отац одвео на први тренинг, на терен Црвене звезде, било је јасно да ћу заволети кошарку. Био сам веома талентован.
Сјајни бек подсетио је на свој пут од Србије, преко Црне Горе, Шпаније, Америке, Турске и Италије. Затим је открио да је као клинац сањао да буде део НБА лиге. Што је успео да оствари, када је задужио дрес Минесоте.
- Пет година проведених у Шпанији је најбољи период моје каријере. Играо сам три године у Виторији, годину дана у Реалу и годину дана у Валенсији. Без премца, моја најбоља сезона је била 2008/09. у Басконији код тренера Душка Ивановића. Освојили смо Куп краља, што нам је био циљ. Освојили смо Супер куп и били веома близу да се пласирамо на фајнал-фор и да освојимо титулу, али смо се уморили на крају сезоне, с обзиром да смо имали кратку ротацију. Седам сјајних играча и неколико просечних. Али индивидуално гледано, био сам најбољи стрелац АЦБ лиге, Евролиге, као и члан идеалне петорке оба такмичења. Стварно, била је то невероватна сезона.
На молбу да исприча неку од својих анегдота, Ракочевић се сетио непријатних сцена из времена када је носио дрес Ефеса.
- Нисам имао добре односе са тренером Ергином Атаманом. Једно јутро, у седам сати, послао ме је да трчим у шуму, која је удаљена сат и по времена од града. То значи да сам морао да устанем у пет ујутру. Послао је мене и кондиционог тренера који ме је одвезао. Али падала је невероватна киша. Тренер ми је рекао, немој да трчиш, не можеш да трчиш. Киша је, блато је, нема никога на стази. Али то је карактеристика српских играча, рекао сам: „Не! Не занима ме, трчаћу.” И почео сам да трчим кроз то блато. Било је хладно, киша је падала као да сам под тушем.
Ситуација је постала још гора, када је према Ракочевићевим речима на стази видео 10 или 12 дивљих паса.
- Били су заједно и нису се померали. Стао сам и нисам знао шта да радим. Да ли да идем назад или да делујем као да се нисам уплашио и да идем према њима. Одлучио сам да идем ка њима и наставио да трчим. Један од њих је почео да лаје, затим су и сви остали почели да лају и кренули су да ме јуре. Морао сам да се попнем на малу литицу, било је мало опасно и по живот. Али попео сам се и наставио да трчим. Они нису могли да се попну. Било је страшно, али и смешно. Ову причу сам испричао само Боштјану Нахбару.
Ракочевић је рекао да је у његово време квалитет у Европи био већи, да није било толико странаца и да клубови сада губе свој идентитет.
- Због тога волим да видим тимове као што је Реал који имају исте играче и тренера дуги низ година у клубу, тако да навијачи могу да се идентификују са тимом. То је велика разлика. Са радом и Синдиката, играчи имају своја права, постоје неке границе и одговорност. То су највеће разлике.
Ракочевић сматра да сада атлетицизам игра много већу улогу, него што је то био случај пре 10, 15 година.
- Сада када је неко атлетски рањив у екипи, други тимови ће то искористити. Скоро сви добри евролигашки играчи морају да буду добре атлете.
Наш прослављени ас, жали што у његово играчко време није постојао синдикат играча.
- Да га је било, можда не бих морао да бежим од паса - кроз осмех је рекао Ракочевић.
- Синдикат је веома добра ствар и даје сигурност играчима. Спортисти треба да имају своја права. Синдикат играча подиже Евролигу на један потпуно нови ниво и помаже јој да се развија.
Према речима чувене Звездине осмице, улога синдиката је да штити играче у сваком погледу и онда навео примере где треба реаговати.
- Много пута у мојој каријери се дешавало, да дамо максимум, али да противник буде бољи. А онда дође председник клуба, наравно нећу рећи ког, и каже кажњени сте са 10 одсто од уговора. А није поштено да будеш кажњен ако си дао све од себе. Противник је једноставно био бољи. Дешава се, то је кошарка. То ће вероватно бити другачије у будућности. Надам се да ће играчи имати већу одговорност према синдикату и је неће избегавати. У НБА то функционише добро, зашто не би и овде.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.