PRE 50 GODINA JUGOSLAVIJA PRVI PUT POSTALA ŠAMPION SVETA - Kapičić: To je bila moja zemlja i nikada se nje neću odreći

7

Sedmorica reprezentativaca su imala 21 ili 22 godine, nukleus tima juniorska generacija iz 1966, Žeravica generator, Ćosić predvodnik

FOTO: Arhiva Politike, Arhiva KSS

Osvojeno Svetsko prvenstvo u LJubljani 1970, prva zlatna medalja Jugoslavije na velikim takmičenjima, po dometu i posledicama koje je izazvalo sigurno je po košarku u toj zemlji, bio najvažniji, prelomni događaj posle kojeg od Triglava do Đevđelije više ništa nije bilo isto.

Košarka se definitivno pozicionirala kao najvažnija sporedna stvar posle fudbala, ušla je putem TV prenosa subotom od 17 sati u sve domove, obruči su počeli da niču svuda gde su mogli da se postave, a košarkaši su postali omiljeni nacionalni junaci. Koje su ljudi prepoznavši ih zaustavljali na ulici, tražeći im autogram.

Isto i sa drugim ljudima

Kapičić je pričajući o kontinuitetu jugoslovenske škole košarke ilustrovao to na svoj način:

- Posle naše generacije došla je ona u kojoj su perjanice bili Dalipagić, Slavnić, Kićanović, Delibašić... Oni su bili slični nama, kao da je nešto jedinstveno za Jugoslovene nastavilo da živi samo kroz druge figure. Sa istim mislima, samopouzdanjem, ponašanjem... Ako nije išlo, ako ruka nije slušala, utakmica se dobijala nepokolebljivim moralom. Protivnik za to nije imao formulu spasa.

Zato je ta priča možda i najveća, amblematska, iako Dragan Kapičić, jedan od dvanaestorice zlatnih dečaka iz LJubljane ni u jednom trenutku našeg razgovora uoči 50-godišnjice pobede nad SAD, 23. maja 1970, to nije nedvosmisleno potvrdio. Pristojnost i skromnost vitalnom 71-godišnjaku iz Beograda, od sedamdesetih vlasniku kafea Galerija, bivšem predsedniku Košarkaškog saveza Srbije ne dozvoljavaju da domet generacije kojoj je pripadao izdigne iznad prethodnika i naslednika.

Jer svi oni činili su jugoslovensku školu košarke kako je i dalje nazivaju teoretičari širom sveta, baveći se njenim fenomenom pozicioniranja uz bok velikim silama SAD-u i SSSR-u, često i ispred njih. I ona je, kao retko šta, nadživela državu u kojoj je nastala, a koja od 1992. i ne postoji u dotadašnjim granicama. Zbog svega toga, Kapičić i nije pomislio da bude isključiv, iako je zbog političke i socijalne dimenzije velike jugoslovenske priče iz 1970. to komotno mogao i - teško da bi neko mogao da mu prigovori.

Međutim, rekao je nešto drugo, što objašnjava njegovo najveće sportsko dostignuće:

- Kulminacija sistema uspostavljenog šesdesetih godina - istureni su bili ispred umnih ljudi selektori Aleksandar Nikolić, potom Ranko Žeravica - je LJubljana 1970, Svetsko prvenstvo. Jugoslavija je već imala taj kontinuitet stvaranja i nasleđivanja igrača, ali i trenera kroz državne selekcije, koje je rezultiralo brojnim vrhunskim košarkašima i stručnjacima. To je bila svojevrsna filozofija rada, koja je iznedrila kroz srebrnu juniorsku reprezentaciju iz Porto San Đorđa 1966, oformio je Žeravica, petoricu za Mundobasket 1970: Ćosića, kao predvodnika, debitovao na prethodnom Svetskom prvenstvu u Montevideu 1967, Simonovića, Šolmana, Žorgu i mene. Među zlatnima su bili i naši vršnjaci Plećaš i Jelovac, nešto stariji Skansi, Čermak, Tvrdić, kao i veterani Daneu i Rajković.

Da bi se videla ta stvaralačka nit, navodimo da je prva medalja bila iz Beograda, sa EP 1961, na narednom 1963. je osvojena bronza, 1965. opet srebro, kao i 1969. U međuvremenu stiglo se i do dva prva srebra na svetskim prvenstvima (1967) i olimpijskim igrama (1968). Bila je to srebrna era.

Mogao sve što je hteo

Kapičić izdvaja jednog igrača, Krešimira Ćosića:

- Sećam se kada je Bruno Marcelić iskusni igrač Zadra doveo mršavog dugajliju, posle utakmice sa OKK Beogradom u Koraćevoj avliji na pripreme juniorske reprezentacije u Košutnjak. Žeravica mu je rekao ti si taj mali, čujem da si dobar, hajde da te probamo pet minuta. Ćosić je odmah Valeka koji ga je nekoliko puta fintirao zalepio na tablu... Od tada smo postali cimeri na pripremama, rodilo se prijateljstvo koje je preraslo u kumstvo. Kao igrač bio je vizionar, driblao je kao plejmejker, šutirao kao najbolje krilo, kao centar, što mu je zbog visine bila prirodna pozicija, držao je ceo reket. Protivnici su zazirali od njega, koliko je bio superioran pod koševima. Mogao je da izvede sve što je hteo.

- Žeravica je izvršio smenu generacija 1967, na Evropskom šampionatu u Helsinkiju smo bili tek deveti, ali je on poveo nas petoricu iz San Đorđa, a imali smo tek po 19 godina. U Meksiku na OI 1968. su bili Ćosić, Šolman i Žorga, kao i Plećaš, a 1969. u Napulju na EP smo bili i Simonović, Jelovac i ja – izostao je Žorga. Od igrača te generacije reprezentativac na velikim takmičenjima je bio i Dragiša Vučinić, na EP 1971. - seća se Kapičić dobro igračkog kontinuiteta pod paskom Žeravice.

Kad je osvojeno zlato u LJubljani više od pola reprezentacije  bili su 21-godišnjaci, danas se za košarkaše u tom životnom dobu kaže da su talentovani i da vreme radi za njih.

- Sve što se dogodilo u toj deceniji bila je neka vrsta pripreme za Svetsko prvenstvo 1970. u Jugoslaviji, prvom na tlu Evrope, zbog čega je dodatno dobilo na značaju. Nukleus te ekipe bio je trener Žeravica, on je bio svje i svja, iako je u igranom filmu „Bili smo prvaci sveta“, prenaglašena politička uloga nekih učesnika. Žeravici su igrači bezrezervno verovali, sve što je rekao bio je zakon. To je bila kruna njegovog rada, tog postavljenog sistema, koji je nasledio Novosel, kasnije se nekada i odstupalo... Organizacija je bila na vrhunskom nivou, Tito je trebalo da otvori Prvenstvo, došao je na prvi naš meč sa Italijanima... Atmosfera je bila izuzetna, Slovenci srećni što je Daneu kapiten, navijalo se žestoko. Bili smo na Bledu, prilično izolovani, ali smo išli na trening u LJubljanu.

Kapičić se više od samih utakmica seća kako je državni tim funkcionisao:

- Mučili smo se u premijernom meču sa Italijanima, ali smo zahvaljujući Ćosiću koji je fenomenalno odigrao pobedili. Svaka utakmica davala je novog junaka: Skansija, Simonovića, Plećaša... Daneu i Rajković su autoritetom unosili ozbiljnost. Ambijent je bio fantastičan, potom smo razbili Brazil, dobili Čehoslovačku, pa Urugvaj i u meču koji nam je donosio zlato SAD. Svako od nas imao je zadatak i kad bi ušao u igru trudio se da odigra ulogu što bolje može – ko je koliko koševa dao nismo vodili računa. Žeravica nas je selektirao osim po igračkim mogućnostima, po mentalnim i psihološkim karakteristikama i dobio je izuzetnu ekipu. Svaki od nas je bio tata, klupska zvezda, mogao je da ubaci mnogo poena, ali u izabranom timu individualne vrednosti smo podređivali zajedničkom cilju. Bila je to kontrolisana improvizacija koja je dovela do nepobedivosti Jugoslavije. Imali smo osećaj da ne možemo da izgubimo. Savladali su nas jedino Sovjeti u poslednjem meču kada smo već bili šampioni sveta.

Sa Bleda u Beograd kod Tita, najvećeg sina naših naroda i narodnosti, kako se tada govorilo.

- Tito je poslao avion po nas, euforija pobede je zahvatila čitavu Jugoslaviju, ljudi su nas doživljavali kao narodne heroje. Prijem je bio u SIV-u na Novom Beogradu, Tito, njegova supruga Jovanka, Stane Dolanc, ostali najviši rukovodioci su nas dočekali. Jovanka je bila prepuna emocija, pitala je gde je Nikola Plećaš, nije ga prepoznala, jer je po osvajanju zlata obrijao brkove po kojima je bio karakterističan. Tito nije bio sportski nastrojen, svako od nas je ispričao neki deo tog zlatnog puta, na kraju smo na poklon dobili zlatne satove Šafhauzen. Uradili smo najviše što smo mogli, košarka je eksplodirala, sve prethodne uspehe smo pozlatili i u tome je istorijska zasluga Svetskog šampionata 1970.

Biti jugoslovenski reprezentativac - iznad toga ničega nije bilo

Kako je Kapičić doživljavao igranje za Jugoslaviju?

- Bio je to emotivni vrhunac, potvrda da si zaslužio nešto najvrednije. Da obučeš dres sa državnim grbom, da igraš u njemu, to je bio san svakog sportiste. Sećam se čini mi se priprema za EP u Finskoj kada smo Basin, Ražnatović i ja saznali da smo prošli poslednji filter i da smo u 12, koliko smo se radovali. Ili kvalifikacija u Sofiji 1968. za Olimpijske igre u Meksiku kada mi je Moma Pazmanj pričao kako se uzvišeno oseća kada istrči na parket u plavom dresu, a spiker pročita njegovo ime. Možda ljudi danas to ne shvataju, ali moja generacija je to doživljavala kao kulminaciju igre, statusa u društvu, popularnosti, života uopšte... Osećali smo svakoga dana spontane izlive emocija ljudi koje smo sretali na ulicama, bili smo miljenici naroda. Biti jugoslovenski reprezentativac... iznad toga ničega nije bilo – ispričao je Kapičić koji je debitovao u najdražem dresu na velikim takmičenjima 1967. na EP u Finskoj, a oprostio se 1975. na EP u Beogradu.

Bilans: svetski šampion 1970, vicešampion sveta 1974, evropski prvak 1975, srebrni 1969. i 1971. Reprezentativac je bio 169 puta, postigao je 1484 poena.

Prošlo je pet decenija. U kakvim su odnosima nekadašnji zlatni dečaci koji bezmalo tri decenije ne žive u istoj državi, a nove tvorevine različito vrednuju zlato iz LJubljane?

- Ostalo je prijateljstvo i uzajamno poštovanje, Trajka Rajkovića i Ćosića nema među nama, ostali su u poznim godinama, neki bolesni. Ponekad se vidimo. Dokaz prijateljstva je sahrana Krešimira Ćosića, u Zagrebu 1995. Supruga i ja smo pošli da ga ispratimo, tada se preporučivalo da se u Hrvatsku ne ide sa beogradskim tablicama, a ja sam krenuo ispraćen sa „ti si lud“. I nisam imao ni jedan problem, šta više, svuda sam dočekivan sa uvažavanjem, iako su ljudi širom otvorenih očiju gledali u naš auto. Kad smo stigli, zborno mesto je bio hotel Palas u centru, ispred su bili Skansi, Plećaš, Tvrdić, Šolman... Proletelo mi je kroz glavu kako će izgledati naš prvi susret po raspadu SFRJ, ali već u sledećem trenutku video sam ta lica. Ostavio sam kola na tramvajskim šinama, nestrpljiv da se pozdravim sa njima. Krenulo je grljenje, ljubljenje... kad Tvrdić onako vrcav kakav je uvek bio, primeti:Ajme poljubili smo se jednom više“... Bilo je kao nekada. Bez obzira na sve što se desilo to je bila moja zemlja i nikada se nje neću odreći. Ponosan sam što sam živeo u Jugoslaviji.

Komentari (7)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
Yugosloven

Ostaju nam samo sećanja na tu lepu zemlju,na srećan i bezbrižan život u njoj!

Odgovori
Željko Pavlović

Kooo?

Odgovori
Mosquito

Al' se nekad dobro jelo, bas.

Odgovori
Marko

Danas ona postoji u svojim grancama ali su se ljudi povanpirili za nesto sto je izmisljeno da se svadjaju,drzava je kao imanje nema gazde i radnika sve propade vekovima stvarano...

Odgovori
bojan

njih dvanaest i nas 20miliona. nedostaje a mora da se kaže, moka.

Odgovori
nemam pojma

Moka nije igrao tada za reprezentaciju. Dugo bio u sukobu sa Žeravicom. A nisam razumeo zašto nisu igrali Jarić i Mišović za tu sledeću generaciju. A za ovu, ljubljansku, Pino Đerđa.

Odgovori
007

Duci bi mogo da kaže mnogo više ali neće da se uvlači novinarima ko ovi koji se ko i u fudbalu pojavljuju malo malo ko ploče ispucale LP ili Singlice ...svejedno,

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru