ПРЕ 50 ГОДИНА ЈУГОСЛАВИЈА ПРВИ ПУТ ПОСТАЛА ШАМПИОН СВЕТА - Капичић: То је била моја земља и никада се ње нећу одрећи

7

Седморица репрезентативаца су имала 21 или 22 године, нуклеус тима јуниорска генерација из 1966, Жеравица генератор, Ћосић предводник

ФОТО: Архива Политике, Архива КСС

Освојено Светско првенство у Љубљани 1970, прва златна медаља Југославије на великим такмичењима, по домету и последицама које је изазвало сигурно је по кошарку у тој земљи, био најважнији, преломни догађај после којег од Триглава до Ђевђелије више ништа није било исто.

Кошарка се дефинитивно позиционирала као најважнија споредна ствар после фудбала, ушла је путем ТВ преноса суботом од 17 сати у све домове, обручи су почели да ничу свуда где су могли да се поставе, а кошаркаши су постали омиљени национални јунаци. Које су људи препознавши их заустављали на улици, тражећи им аутограм.

Исто и са другим људима

Капичић је причајући о континуитету југословенске школе кошарке илустровао то на свој начин:

- После наше генерације дошла је она у којој су перјанице били Далипагић, Славнић, Кићановић, Делибашић... Они су били слични нама, као да је нешто јединствено за Југословене наставило да живи само кроз друге фигуре. Са истим мислима, самопоуздањем, понашањем... Ако није ишло, ако рука није слушала, утакмица се добијала непоколебљивим моралом. Противник за то није имао формулу спаса.

Зато је та прича можда и највећа, амблематска, иако Драган Капичић, један од дванаесторице златних дечака из Љубљане ни у једном тренутку нашег разговора уочи 50-годишњице победе над САД, 23. маја 1970, то није недвосмислено потврдио. Пристојност и скромност виталном 71-годишњаку из Београда, од седамдесетих власнику кафеа Галерија, бившем председнику Кошаркашког савеза Србије не дозвољавају да домет генерације којој је припадао издигне изнад претходника и наследника.

Јер сви они чинили су југословенску школу кошарке како је и даље називају теоретичари широм света, бавећи се њеним феноменом позиционирања уз бок великим силама САД-у и СССР-у, често и испред њих. И она је, као ретко шта, надживела државу у којој је настала, а која од 1992. и не постоји у дотадашњим границама. Због свега тога, Капичић и није помислио да буде искључив, иако је због политичке и социјалне димензије велике југословенске приче из 1970. то комотно могао и - тешко да би неко могао да му приговори.

Међутим, рекао је нешто друго, што објашњава његово највеће спортско достигнуће:

- Кулминација система успостављеног шесдесетих година - истурени су били испред умних људи селектори Александар Николић, потом Ранко Жеравица - је Љубљана 1970, Светско првенство. Југославија је већ имала тај континуитет стварања и наслеђивања играча, али и тренера кроз државне селекције, које је резултирало бројним врхунским кошаркашима и стручњацима. То је била својеврсна филозофија рада, која је изнедрила кроз сребрну јуниорску репрезентацију из Порто Сан Ђорђа 1966, оформио је Жеравица, петорицу за Мундобаскет 1970: Ћосића, као предводника, дебитовао на претходном Светском првенству у Монтевидеу 1967, Симоновића, Шолмана, Жоргу и мене. Међу златнима су били и наши вршњаци Плећаш и Јеловац, нешто старији Сканси, Чермак, Тврдић, као и ветерани Данеу и Рајковић.

Да би се видела та стваралачка нит, наводимо да је прва медаља била из Београда, са ЕП 1961, на наредном 1963. је освојена бронза, 1965. опет сребро, као и 1969. У међувремену стигло се и до два прва сребра на светским првенствима (1967) и олимпијским играма (1968). Била је то сребрна ера.

Могао све што је хтео

Капичић издваја једног играча, Крешимира Ћосића:

- Сећам се када је Бруно Марцелић искусни играч Задра довео мршавог дугајлију, после утакмице са ОКК Београдом у Кораћевој авлији на припреме јуниорске репрезентације у Кошутњак. Жеравица му је рекао ти си тај мали, чујем да си добар, хајде да те пробамо пет минута. Ћосић је одмах Валека који га је неколико пута финтирао залепио на таблу... Од тада смо постали цимери на припремама, родило се пријатељство које је прерасло у кумство. Као играч био је визионар, дриблао је као плејмејкер, шутирао као најбоље крило, као центар, што му је због висине била природна позиција, држао је цео рекет. Противници су зазирали од њега, колико је био супериоран под кошевима. Могао је да изведе све што је хтео.

- Жеравица је извршио смену генерација 1967, на Европском шампионату у Хелсинкију смо били тек девети, али је он повео нас петорицу из Сан Ђорђа, а имали смо тек по 19 година. У Мексику на ОИ 1968. су били Ћосић, Шолман и Жорга, као и Плећаш, а 1969. у Напуљу на ЕП смо били и Симоновић, Јеловац и ја – изостао је Жорга. Од играча те генерације репрезентативац на великим такмичењима је био и Драгиша Вучинић, на ЕП 1971. - сећа се Капичић добро играчког континуитета под паском Жеравице.

Кад је освојено злато у Љубљани више од пола репрезентације  били су 21-годишњаци, данас се за кошаркаше у том животном добу каже да су талентовани и да време ради за њих.

- Све што се догодило у тој деценији била је нека врста припреме за Светско првенство 1970. у Југославији, првом на тлу Европе, због чега је додатно добило на значају. Нуклеус те екипе био је тренер Жеравица, он је био свје и свја, иако је у играном филму „Били смо прваци света“, пренаглашена политичка улога неких учесника. Жеравици су играчи безрезервно веровали, све што је рекао био је закон. То је била круна његовог рада, тог постављеног система, који је наследио Новосел, касније се некада и одступало... Организација је била на врхунском нивоу, Тито је требало да отвори Првенство, дошао је на први наш меч са Италијанима... Атмосфера је била изузетна, Словенци срећни што је Данеу капитен, навијало се жестоко. Били смо на Бледу, прилично изоловани, али смо ишли на тренинг у Љубљану.

Капичић се више од самих утакмица сећа како је државни тим функционисао:

- Мучили смо се у премијерном мечу са Италијанима, али смо захваљујући Ћосићу који је феноменално одиграо победили. Свака утакмица давала је новог јунака: Скансија, Симоновића, Плећаша... Данеу и Рајковић су ауторитетом уносили озбиљност. Амбијент је био фантастичан, потом смо разбили Бразил, добили Чехословачку, па Уругвај и у мечу који нам је доносио злато САД. Свако од нас имао је задатак и кад би ушао у игру трудио се да одигра улогу што боље може – ко је колико кошева дао нисмо водили рачуна. Жеравица нас је селектирао осим по играчким могућностима, по менталним и психолошким карактеристикама и добио је изузетну екипу. Сваки од нас је био тата, клупска звезда, могао је да убаци много поена, али у изабраном тиму индивидуалне вредности смо подређивали заједничком циљу. Била је то контролисана импровизација која је довела до непобедивости Југославије. Имали смо осећај да не можемо да изгубимо. Савладали су нас једино Совјети у последњем мечу када смо већ били шампиони света.

Са Бледа у Београд код Тита, највећег сина наших народа и народности, како се тада говорило.

- Тито је послао авион по нас, еуфорија победе је захватила читаву Југославију, људи су нас доживљавали као народне хероје. Пријем је био у СИВ-у на Новом Београду, Тито, његова супруга Јованка, Стане Доланц, остали највиши руководиоци су нас дочекали. Јованка је била препуна емоција, питала је где је Никола Плећаш, није га препознала, јер је по освајању злата обријао бркове по којима је био карактеристичан. Тито није био спортски настројен, свако од нас је испричао неки део тог златног пута, на крају смо на поклон добили златне сатове Шафхаузен. Урадили смо највише што смо могли, кошарка је експлодирала, све претходне успехе смо позлатили и у томе је историјска заслуга Светског шампионата 1970.

Бити југословенски репрезентативац - изнад тога ничега није било

Како је Капичић доживљавао играње за Југославију?

- Био је то емотивни врхунац, потврда да си заслужио нешто највредније. Да обучеш дрес са државним грбом, да играш у њему, то је био сан сваког спортисте. Сећам се чини ми се припрема за ЕП у Финској када смо Басин, Ражнатовић и ја сазнали да смо прошли последњи филтер и да смо у 12, колико смо се радовали. Или квалификација у Софији 1968. за Олимпијске игре у Мексику када ми је Мома Пазмањ причао како се узвишено осећа када истрчи на паркет у плавом дресу, а спикер прочита његово име. Можда људи данас то не схватају, али моја генерација је то доживљавала као кулминацију игре, статуса у друштву, популарности, живота уопште... Осећали смо свакога дана спонтане изливе емоција људи које смо сретали на улицама, били смо миљеници народа. Бити југословенски репрезентативац... изнад тога ничега није било – испричао је Капичић који је дебитовао у најдражем дресу на великим такмичењима 1967. на ЕП у Финској, а опростио се 1975. на ЕП у Београду.

Биланс: светски шампион 1970, вицешампион света 1974, европски првак 1975, сребрни 1969. и 1971. Репрезентативац је био 169 пута, постигао је 1484 поена.

Прошло је пет деценија. У каквим су односима некадашњи златни дечаци који безмало три деценије не живе у истој држави, а нове творевине различито вреднују злато из Љубљане?

- Остало је пријатељство и узајамно поштовање, Трајка Рајковића и Ћосића нема међу нама, остали су у позним годинама, неки болесни. Понекад се видимо. Доказ пријатељства је сахрана Крешимира Ћосића, у Загребу 1995. Супруга и ја смо пошли да га испратимо, тада се препоручивало да се у Хрватску не иде са београдским таблицама, а ја сам кренуо испраћен са „ти си луд“. И нисам имао ни један проблем, шта више, свуда сам дочекиван са уважавањем, иако су људи широм отворених очију гледали у наш ауто. Кад смо стигли, зборно место је био хотел Палас у центру, испред су били Сканси, Плећаш, Тврдић, Шолман... Пролетело ми је кроз главу како ће изгледати наш први сусрет по распаду СФРЈ, али већ у следећем тренутку видео сам та лица. Оставио сам кола на трамвајским шинама, нестрпљив да се поздравим са њима. Кренуло је грљење, љубљење... кад Тврдић онако врцав какав је увек био, примети:Ајме пољубили смо се једном више“... Било је као некада. Без обзира на све што се десило то је била моја земља и никада се ње нећу одрећи. Поносан сам што сам живео у Југославији.

Повезане Bести

Kоментари (7)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Yugosloven

Ostaju nam samo sećanja na tu lepu zemlju,na srećan i bezbrižan život u njoj!

Одговори
Željko Pavlović

Kooo?

Одговори
Mosquito

Al' se nekad dobro jelo, bas.

Одговори
Marko

Danas ona postoji u svojim grancama ali su se ljudi povanpirili za nesto sto je izmisljeno da se svadjaju,drzava je kao imanje nema gazde i radnika sve propade vekovima stvarano...

Одговори
bojan

njih dvanaest i nas 20miliona. nedostaje a mora da se kaže, moka.

Одговори
nemam pojma

Moka nije igrao tada za reprezentaciju. Dugo bio u sukobu sa Žeravicom. A nisam razumeo zašto nisu igrali Jarić i Mišović za tu sledeću generaciju. A za ovu, ljubljansku, Pino Đerđa.

Одговори
007

Duci bi mogo da kaže mnogo više ali neće da se uvlači novinarima ko ovi koji se ko i u fudbalu pojavljuju malo malo ko ploče ispucale LP ili Singlice ...svejedno,

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру