Осмех се јасно чуо у његовом гласу. И задовољство. Тачно је да после 20 година тешко да можете да памтите све детаље, али када будете део нечег тако великог, као што јесте било освајање злата на Европском првенству 2001, понос који се осећа исте је јачине. Годинама може да постане само снажнији.
И није нас изненадило када је причајући о злату из Истанбула, Владо Шћепановић, један од хероја у чети Светислава Пешића, у неком тренутку без двоумљења рекао:
- Један од најлепших тренутака у мом животу. Не само кошаркашкој каријери!
Начин на који је наша земља – тада се звала СР Југославија – дошла до европског трона, још се препричава. А препричава се и 19 поена, колико је за само 21 минут у игри, Шћепановић убацио у финалу против Турске.
На шта је оне заборавне ФИБА недавно подсетила у малом квизу, где је проверила сећање свих оних који се сматрају кошаркашким зналцима.
Шћепановићу нико не би замерио да прихвати заслуге. Он их је међутим, и две деценије касније, делио...
- То што сам ја искочио у финалу, не мора ништа да значи. Човек има огроман мотив када игра такве утакмице.
На тренутак је направио дигресију:
- Није ми било ни први пут. Играо сам финале и 1998, на Светском првенству. И тада неких 20 минута, иако сам био много млађи. И то ми је остало у сећању.
Застао је, па свестан разлике између та два финала – када је његова улога у питању – додао:
- Ништа не може да се пореди када у финалу будете човек одлуке.
Поента иде у наставку:
- Увек сам волео да играм те одлучујуће утакмице. Увек са великим мотивом.
Вратио се на 2001. годину.
- Игра се тако отворила. Када у тиму имате такве играче какви су: Стојаковић, Бодирога, Томашевић, Обрадовић, Гуровић, Дробњак... добијете и већу шансу, чак и више простора за маневар. Десило се, што се десило...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.