Овако је ФИБА започела интервју са Предрагом Стојаковићем, најбољим играчем Европског првенства пре непуних 19 година. Интервју којим се наставља седмица коју је кровна кошаркашка организација посветила Србији. Имала је и шта да понуди.
Позив је на адресу асистента генералног менаџера Сакрамента дошао као подсећање на последње злато наше кошарке и једну од најдоминантнијих представа једне репрезентације на континенталним такмичењима у историји.
Притом, то је била ”прелазна” генерација, она која је дошла после најуспешније - злата 1995, 1997. и 1998, сребро 1997, бронза 1999. Међутим, испоставиће се да су се неки нови момци играли са противницима.
Први међу једнакима био је Стојаковић.
- Већ је прошло скоро 20 година! Али када помислим на 2001, сетим се како смо доминатни и супериорни били, гладни и жедни да се вратимо после дебакла на Олимпијским играма 2000 - каже један од најбољих шутера свих времена.
Плави (у дресу који многи сматрају најлепшом гарнитуром) су добили +14 Хрватску, +13 Немачку, +55 Естонију, +48 Летонију у четвртфиналу, +13 Шпанију у полуфиналу и +9 Турску у финалу које је било једнако „извесно”.
- Наш тим је био веома јак и имали смо много квалитетних играча. Наша клупа није заиста била сачињена од резерви, јер су то момци који су били главни у својим клубовима. Имали смо сјајан баланс под тренером Светиславом Пешићем који је био диригент оркестра - сећа се Стојаковић који није био први стрелац финала, али је тада Владо Шћепановић преузео улогу лидера и убацио 19 поена. - Зато сам и рекао да клупа није била права клупа. Шћепа је искористио прилику савршено, Дејан Бодирога пријватио улогу шестог играча, Саша Обрадовић као ветеран донео много мирноће када је требало… Само је требало да будемо прелазна генерација од златне до нечег новог, али уз такву подршку искуснијих и силну мотивацију, постали смо веома балансиран тим.
Стојаковић каже да је такмичење било другачије тада и да не жели да пореди са генерацијама које су стизале.
- Добили смо злато у само шест утакмица, сада више екипа има шансу да се опорави после лоших утакмица.
После доминације ове селекције, стигла је златна ера Шпанаца који су тада били млади и учили од асова.
- Сећам се да смо сви мислили како су Шпанци оставили јак утисак у Турској. То је био почетак њихове генерације која је владала наредних 15-20 година. Штавише, и даље су ту, још уживају у ономе што је тада почело. Само се показује како дугорочни планови дају резултат. Само је потребно стрпљење.
После Црвене фурије, стигло је финале са Турском.
- Било је то рађање сјајне генерације Турске. Хидо је дошао из НБА сезоне, Окур је био ту, Јаховић, Кутлај… Интересантан тим. Имали су и публику, искористили је сјајно, донели узбуђење.
До следеће медаље на европским првенствима (годину дана касније ова селекција је освојила светско злато у Индијанаполису) чекало се до 2009.
- Много је фактора који утичу на резултате. Имали смо таленте попут Теодосића, Богдановића, Бјелице, али је некада потребна и срећа. Они су до свих финала долазили без неких играча. Не би требало да смо забринути због пораза у тим финалима. Само је питање извући мотивацију, да сви буду на истој страници, уживати у томе шта Никола Јокић и Богдан Богдановић могу да понуде у наредних пет-седам година. Морамо то да искористимо, да покупимо злато. Евробаскет делује као сјајна прилика. Али, то је процес. Турнири су неугодни, само једно одсуство може све да поремети.
Стојаковић је био и последњи МВП на једном великом такмичењу из редова наше репрезентације:
- Богдан и Јокић су годинама показивали да имају квалитет да добију такво признање, али много тога мора да се поклопи. Никада нису у питању један или двојица играча. Зато је и танка линија између победе и пораза.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.