Нису сви таленти које су услед вишка слободног времена људи поче-ли да откривају код себе, баш и таленти. Више су варијанта: „волео бих да будем кад порастем“. Али, ипак ћу бити нешто друго. Јер не умем да певам, ма колико то волео. Или играм баскет. Закуцавам! Више сам да пишем о томе. И држаћу се тога.
Код Дајане Бутулије, чланице можда и најуспешније генерације у историји женске кошарке у Србији, ситуација је другачија. Она очигледно није талентована само за спорт. После неколико акварела које је насликала у тренуцима доколице, и њој је постало јасно – сликарство може и хоће да постане њен омиљени хоби. Ко зна, временом можда и нешто више од тога.
- Кад се све ово заврши, зовем на изложбу. Али, под маскама – причала нам је уз осмех Бутулија.
Да ли је ово неки нови таленат који је сада открила, или је и раније сликала, питамо.
- Па не могу да кажем да сам се и раније бавила овим, али кад сам имала времена и воље, умела сам понешто и да нацртам – каже.
Сада је то прерасло у праву страст. Толико да је једва чекала да почну са радом специјализоване продавнице, да би могла да оде и купи све што јој недостаје. А онда је још брже, дневну собу пре-творила у малени атеље.
- Сад имам и платно, и сталак. Чак сам и књигу купила. Да учим све технике. Нећу да се концентришем само на једну.
А све је почело – случајно.
- Кад већ поспремиш целу кућу по хиљадити пут, па онда опет све испочетка, просто мораш нешто друго да почнеш да радиш. Тако сам и случајно пронашла темпере од моје мале сестричине. И као, `ајде нешто да нацртам. Већ првог дана сам схватила да то и није тако лоше. Онда сам почела да цртам и све више. Другарице су ми стално тражиле да им насликам ово или оно... И – схватила сам да је то нешто што ми се свиђа. После неколико дана сам отишла у продавницу да купим све „профи“ – причала нам је очигледно врло задовољна због отрића новог талента…
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.