До појаве пандемије, ритам утакмица је просто млео све, не остављајући тако ни трунку простора да се пише или прича о било чему другом осим о актуелним догађајима.
Па чак и када је та прича веома снажна и вредна сваког помена. Као што је то велики и вишегодишњи добротворни рад Марка Кешеља, углавном кроз сарадњу са организацијом Срби за Србе.
По принципу, не види се дрвеће од шуме, постало је важно само оно што се дешава на паркету и што је директно везано за њега. Али кошарка није ту изузетак. Исти вирус је захватио и све остале сфере живота.
Све се убрзало до тог нивоа да више нико није имао времена, али ни потребу да дубоко удахне и погледа ширу слику.
Али сада се појавио неки нови вирус. Вирус који је све променио из корена, преко ноћи скоро све зауставио и одвео у тотално другачију крајност. Као да се неко сурово и грубо поиграо са човечанством и одлучио да га ресетује.
У свему томе, систем вредности се поново променио, а хуманост, племенитост и доброта, поново постале особине које се највише цене. Код Кешеља оне никада нису биле у другом плану.
Са жељом да његова прича дође до што већег броја људи, а можда подстакне многе да следе његов пример, позвали смо власника трона Европе из 2012. Али није све кренуло према плану. Кешељева реченица да је крај његове каријере известан, променила је ток разговора.
- По завршетку прошле сезоне, сео сам са менаџером Миодрагом Ражнатовићем да разговарамо какве су ми опције. У септембру сам добио друго дете и требало је уклопити још више ствари. Нисам хтео да идем сам и да се одвајам од породице. Постојала је опција играња у Грчкој, али нисам то желео и донео сам одлуку да тренирам и сачекам. Време је пролазило, на то је дошла и цела ова ситуација са вирусом, тако да сада са 85 одсто сигурности могу да кажем, да је то то што се тиче моје каријере. Не верујем да ће се то променити од наредне сезоне. А ова се, готово извесно, неће настављати - рекао је Кешељ.
Питање колико је било тешко рећи себи „крај је близу”, било је реторичко. Када неко за нешто да целог себе, јасно је да не можеш тако лако да каже „збогом”.
- На срећу, никада нисам имао те неке озбиљније повреде. Али због улоге у тиму, последњих неколико година у Белгији и Црвеној звезди, више су ми представљале психолошко оптерећење, него задовољство. То ми је у свакодневни живот уносило нервозу, а не срећу какву сам некада имао кроз тренинг и утакмице. Нестала је она драж коју имаш када играш и бориш се. Тога није било, кошарка је постала оптерећење и по-чео сам да размишљам да је време да се окренем неким другим стварима. Било ми је логичније да потражим неку нову енергију и задовољство на другом месту, него да на неком нижем нивоу доказујем себи и другима да могу да играм још дуги низ година. Човек пре свега треба психички да прегура тај моменат и да се посвети другим стварима. Мени се то поклопило са рођењем другог детета, посветио сам се породици и сада лагано идемо даље.
Први корак, шта и како, за некадашњег репрезентативца Србије био је лак, с обзиром да је већ дуже време сувласник једног тренажног центра. Том пројекту је посветио много више времена, али и даље није преломио.
- Све се некако брзо десило. Тренирао сам све време и чекао шта ће се десити. А то је значило да сам радио све како би што боље дочекао праву прилику ако се укаже. Али сезона је почела, а ја сам све више био окренут другим обавезама. Тако сам у једном моменту упалио ТВ и видео да је остало још два кола до краја лигашког дела АБА лиге, а мени је то пролетело. Нисам се ни оптерећивао питањем шта и како даље. Како време пролази, уз моје приватне послове, видећемо шта ћу даље. Сигурно да сам жељан неких нових изазова. Већ шест година нам ра-ди тај тренажни центар који окупља више ствари и функционише на висо-ком нивоу, мало сам се посветио пољопривреди, али више на нивоу хоби-ја. Како време буде пролазило биће и нових опција, а за сада уживам са породицом. Треба се и одморити пре почетка новог поглавља у животу.
С обзиром да нових спортских догађаја нема, на сваком кораку могу да се пронађу велики мечеви из прошлости. Неки су вратили Кешеља у најлепше дана на терену.
- Док траје карантин сви се сећају неких незаборавних догађаја и покрећу акције које враћају успомене. Црвена звезда је такође направила тај леп гест са Клубом 100 где избацују добре потезе играча, утакмице, дербије. Одгледао сам тако гомилу неких догађаја. Евролига бира тим деценија и тако такође евоцира успомене. Враћа ми то неке слике пред очи. Дане из репрезентације, та прва генерација у Црвеној звезди.
Биће потребно још много времена да Кешељ сумира каријеру.
- Све је то једна велика школа. Неке ствари треба оставити у прошло-сти и сећати се оних добрих. Не треба кукати са просутим млеком. Али да је било простора да ми каријера буде још боља, то нема дилеме.
Осам клупских трофеја освојио је Марко Кешељ. Највреднији је подигао 2012. када се са Олимпијакосом попео на кров Европе. Али, од тада се мало тога у његовој каријери дешавало како је желео.
- Остаје жал што је моја каријера од те 25. године кренула неким чудним током. Благо речено. После освајања Евролиге, вероватно сам направио највећу грешку у каријери када сам отишао у Валенсију. И када размишљам о каријери, највише мислим о том погрешном кораку. Највише ме копка шта би било да нисам направио тај корак и да сам остао у Олимпијакосу, као што је требало. Али, ко зна зашто је то добро. Живот иде даље.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.