Филмска биографија Боре Станковића: Отац четник стрељан 1945. године...

Борислав Станковић je рођен 9. јула 1925. у Бихаћу, где је живео до треће године, а онда се с родитељима због њиховог запослења преселио у Нови Сад.

Иако постоји разлика у једном слову, име је добио по једном од најзначајнијих представника српског реализма, писцу Коштане и Нечисте крви Борисаву Станковићу.

Његова мајка Марија Соудил, правница из успешне породице из Брна, живела је у Бихаћу (тада под Аустроугарском монархијом) после емиграције свог оца. Будућег супруга Василија Станковићa, адвоката из Новог Сада, упознала је док су студирали у Загребу. Ту се и родила љубав међу њима.

Родитељи нису имали интересовања за спорт. Отац је волео фудбал, али није био загрижен као они који су дан почињали фудбалским причама. Борин први спорт је био тенис, у којем је као средњошколац у Новом Саду стигао до полуфинала државног првенства у том узрасту.

Тенисом је наставио да се бави рекреативно све док су га ноге служиле, не заборављајући да на многа путовања широм света понесе и тениски прибор.

Да није било Другог светског рата, вероватно би имао успеха и у сениорској конкуренцији. Под окупацијом је силом прилика прешао на стони тенис и био првак Београда 1943. и 1946.

Крајем рата, када му је било деветнаест година, руска војска га је заробила заједно с оцем који као присталица Драже Михаиловића није могао да избегне најгору могућу судбину.

- Мог оца је погубио ватрени одред, 5. јануара 1945. Провели смо заједно у затвору новембар и децембар 1944. Мајка је користила сваки тренутак да нас обиђе. Отац и ја смо се виђали сваког дана. Кад су ме ослобађали, загрлили смо се свом снагом. Био је то дуг и тих загрљај. Тада сам га видео последњи пут. Неколико дана касније погубљен је и бачен у обичну раку. Чак и данас не знам где је сахрањен јер његово тело, као и многа друга, није никада нађено.

Небојшу, Рашу и Ацу упознао је почетком 1942, исто кад и кошарку. Небојшу је увек описивао речима „срце и душа кошаркашког покрета”.

- Био је беспрекоран организатор, човек сјајне културе, рекордер по броју титула, али, нажалост, никада није добио признање какво је заслуживао.

Ацу је доживљавао као најстудиознијег и јединог од њих с кошаркашком дипломом:

- Био је професор кошарке, једини који је тада пуно радно време подучавао кошарку, живео је 24 часа за њу, а чак мислим да ју је сваке ноћи и сањао.

За Рашу је истицао да је ентузијаста који их је „све окупљао својом великом страшћу према кошарци”.

- Увидео је значај ФИБА и постао члан њене Техничке комисије.

Мија Стефановић је двоструко важан за Бору, јер му је усадио љубав према кошарци и показао му како се игра, а затим као шурак. Уз њега је упознао љубав свог живота, његову сестру Мирославу, која је такође играла за Црвену звезду и репрезентацију, али је после повреде колена прешла на пливање.

Венчали су се 1949. и њихов складан брак је трајао све до њене смрти, октобра 2005. С њом има кћерку и две унуке.

Бора је био све у кошарци. Играо је за прву, најтрофејнију генерацију Црвене звезде (1946–48) и с њом освојио три првенства, затим у Железничару (1949–50) и Партизану (1950–53).

Са државним тимом је учествовао на Првом светском првенству 1950. у Буенос Аиресу и на Европском шампионату у Москви 1953. Као тренер ОКК Београда (1953–65) освојио је три првенства, три пута стизао до полуфинала Купа шампиона, а с Орансодом из Кантуа (1966–69) постао први страни тренер освајач првенства Италије (1968).

У том тиму је тренирао и нека славна имена италијанске кошарке, попут Пјерлуиђија Марцоратија и будућег селектора Карла Реакалкатија, који је још давно истакао да му је „Станковић променио живот, усадивши му самопоуздање и убедивши га да је одличан шутер”.

У првој послератној години освојио је титуле у два различита спорта. Био је првак Београда у стоном тенису и првак Југославије у кошарци, оба пута са Црвеном звездом. Све док није сео на клупу ОКК Београда, фактички је био играч-тренер, јер је још у Црвеној звезди тренирао њен млади тим.

Исто је било и с Партизаном, али у сениорском саставу. У екипи клонфера лансирао је Кораћа као прву звезду у историји наше кошарке. Све време, до преласка у канцеларију ФИБА у Минхену 1969, радио је као ветеринар.

На Олимпијским играма 1968. у Мексику Џонс му је поверио да води кошаркашки турнир. Неколико месеци пре тога постао је италијански првак с Орансодом, с којом се наредне године растао због понуде да се пресели у канцеларију ФИБА у Минхену.

Тако је од 1. септембра 1969. три године живео у једном минхенском хотелу, боравећи у почетку пола месеца у Минхену, а пола у Београду.

Џонс га је доживљавао као човека који може да успостави мир у спорту, имајући у виду хладни рат и чињеницу да је дипломатија била пред великим изазовима. Бора каже да су у свакој Џонсовој комисији била по два „источњака” и „западњака” и један „неутралац”:

- Тај неутралац сам био ја, пошто је Југославија тада била „између”.

Препустио му је кормило на Фибином конгресу у Монтреалу, за време Олимпијских игара 1976.

КАРИЈЕРА

• Дипломирао на Ветеринарском факултету у Београду, Ветеринарски инспектор за контролу меса у Београду, десет година

1948. - у Београду добио диплому кошаркашког тренера, после учешћа на неколико тренерских семинара у Југославији иностранству

1966. - оставио посао ветеринара због професионалних обавеза у кошарци

1972. - заменик генералног секретара Фибе

1976-2002. - генерални секретар Фибе

2002 . - почасни генерални секретар Фибе

1988-2005. - члан МОК

2005. - почасни председник КСС

2009. - Српско ветеринарско друштво, Академија ветеринарске медицине - почасни доктор, 3. септембар 2009.

ИГРАЧКА КАРИЈЕРА

УСПЕСИ: Државни првак са Црвеном звездом 1946. и 1947.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА: За Југославију одиграо 36 утакмица, од 1948. до 1953, закључно са Осмим европским првенством у Москви 1953. Учесник Првог светског шампионата, у Буенос Ајресу 1950.

ТРЕНЕРСКА КАРИЈЕРА

КЛУБОВИ: ОКК Београд 1953-1963 и 1965, Орансода (Канту, Италија) 1966-1969.

УСПЕСИ: првак Југославије 1958, 1960, 1962. и 1965, првак Италије 1968.

ФУНКЦИОНЕРСКА КАРИЈЕРА

• члан Председништва Кошаркашког савеза Југославије од 1953. до 1966.

• генерални секретар КСЈ  од 1956. до 1966.

• члан Олимпијског комитета Југославије од 1988. до 2005.

• изабран за члана Фибине комисије за еврокупове 1958.

• на предлог генералног секретара Фибе Вилијама Џонса постављен за његовог помоћника 1960.

• заменик генералног секретара Фибе од 1972.

• постављен за генералног секретара Фибе 1976.

• одговоран за сва званична Фибина такмичења од 1976. до 2002.

• заједно са Америчком кошаркашком асоцијацијом (НБА) 1987. организовао први отворени турнир, чији је домаћин био Милвоки (САД), који је угостио репрезентацију Совјетског Савеза и екипу миланског Трејсера.

• члан Борда поверења Најсмитове куће славних од 1980

• члан прес-комисије МОК од 1981. до 1983.:

• генерални секретар Удружења летњих олимпијских међународних федерација (АСОИФ) од 1982. до 93.

• члан Комисије за олимпијски покрет МОК од 1982.

• члан Борда Комисије за олимпијски покрет МОК од 1982.

• члан МОК од 1988. до 2005.

• члан Координационе комисије за 25. летње олимпијске игре 1992.

• члан Комисије за припрему 12. Конгреса МОК, у Паризу

• уврштен у Најсмитову кућу славних 1991.

• члан Комисије за олимпијске програме МОК

• члан Координационе комисије за 26. олимпијске игре 1996.

• члан Студијске комисије за Стогодишњицу олимпијског конгреса, у Паризу, 1994

• члан Женске и Спортске радне групе

• члан Извршног комитета Медитеранских игара

• члан Координационе комисије за 28. олимпијске игре, у Атини, 2004.

ПРИЗНАЊА

• Октобарска награда града Београда за заслуге у спорту

• „Светски спортски лидер” признање које додељује Америчка спортска академија за развој међународног спорта

• Орден заслуга за кошарку Кошаркашког савеза Венецуеле

• Олимпијски орден, који му је доделио председник МОК Хуан Антонио Самаран

• Повеља за помоћ и сарадњу Кошаркашког савеза Обале Слоноваче

• Орден заслуга СР Немачке

• Изабран за члана Нејсмитове куће славних

• „Најсимтова награда за изузетан допринос” коју додељује Типоф клуб из Атланте

• Национални орден лава, државе Сенегал

• „Златни мајстор”, признање „Форумa високе дирекције” из Мадрида

• Витез ордена Легије части, државe Францускe

• Орден заслуга СР Југославије

• Златна плакета Олимпијског комитета Србије и Црне Горе

• Олимпијски орден, који му је доделио председник МОК Жак Рог

• Члан Куће славних ФИБА

• Орден части са златним зрацима Републике Српске

• „Мајска награда” Спортског савеза Србије за животно дело

• Специјално признање Спортског савеза Србије

• ФИБА награда за животно дело

- Џонс је још пре римске олимпијаде бацио око на Бору и дао му нека задужења у Фибиним комисијама. Врхунац је био тај конгрес у Монтреалу, коме сам и ја присуствовао, кад је Бора једногласно изабран за Џонсовог наследника – сећања су Јована Косијера, чувеног загребачког новинара који му међу првима честитао.

Нови значајан корак напред направио је када је изабран за члана МОК у Сеулу. Као члан Фибине Комисије за еврокупове од њеног оснивања, после и њен председник, затим као директор највећих кошаркашких догађаја, имао је прилику да присуствује многим епским тренуцима, па чак и да обликује многе од њих.

Присуствовао је финалу Олимпијаде у Минхену 1972 године када су Американци први пут изгубили на Олимпијским играма, у вероватно најчувенијем кошаркашком двобоју свих времена. Био је директор такмичења и десна рука Џонса који се, мимо праксе, умешао због одлуке записничког стола.

Урадио је Бора много тога за кошарку што му обезбеђује једно од највиших места у њеној историји. С њим на челу, ФИБА је ушла у златно доба, подижући углед и у олимпијском покрету и међу љубитељима кошарке, привукавши под свој кров више од 200 држава.

Али, ако нешто од тога заслужује да буде названо револуционарним, то је свакако уједињење америчке професионалне кошарке с остатком света.

Шансу да се обрачуна с лажним аматеризмом, против кога се из све снаге борио, видео је приликом упознавања с комесаром НБА Дејвидом Штерном, у Милану 1984.

Освојио га је својим ставовима на врло посећеној прес-конференцији, па су тако заједничким снагама постепено отворили врата Фибиних такмичења за играче из најбоље лиге на свет.

Џонс и Бора су имали визију, о јединственој светској кошарци. Испоставило се да су од тога користи имали и ФИБА и кошарка. На крају је Бора, на Конгресу у Минхену 1989, истерао ту своју причу о уједињењу и добили смо професионалце на Олимпијским играма.

Откад су се амерички професионалци, предвођени Мајклом Џорданом, појавили на Олимпијским играма у Барселони 1992, кошарка више није била иста.

Побеђивали су противнике просечно са 43,8 поена, што је довело Бору у незгодну ситуацију, коју је, додуше, и очекивао. Трпео је критике са свих страна, али је његов кључни аргумент:

- Само ако играмо против бољих од себе, можемо да их достигнемо.

Тријумфовао после само десет година. На Светском првенству у Индијанаполису 2002, Американци су доживели три пораза, редом од Аргентине, Југославије и Шпаније, и заузели тек шесто место.

Исте године, улогу генералног секретара ФИБА препустио је свом Патрику Бауману, кога је дуго спремао за тај дан. Од тог тренутка је почасни генерални секретар ФИБА.

За време Олимпијских игара у Сеулу 1988. изабран је за члана МОК-а, на предлог тадашњег председника МОК-а Хуана Антонија Самарана.

Од 2005. је почасни члан, све до недавно, као и у ФИБА, врло активан. Једно у низу великих светских признања добио је на стоти рођендан кошарке, 1991, када је уврштен у Нејсмитову кућу славних у Спрингфилду (Масачусетс, САД) као први „оригинални” странац.

Била су и пре њега двојица – Британац Вилијам Џонс и Мађар Ференц Хеп – али су се обојица школовали у Америци, у истом том Спрингфилду.

За време Европског првенства 2007, у мадридском предграђу Алкобендасу, примљен је у Кућу славних ФИБА, која је тада и отворена. Дуже од пола века био је редован на олимпијским играма, почев од Рима 1960, када је био технико наше репрезентације, а после као човек ФИБА.

Кад је недавно набрајао шта је све био у кошарци и спорту, нашалио се на свој рачун да је под старе дане затрпан „титулама без моћи”.

Међутим, када се зна да је Србија једина земља која у Фибиној Кући славних може да састави петорку, а да у изборној комисији чика Бора води главну реч, јасно је да се његов ауторитет и тада изузетно поштовао.

Жак Рог, бивши председник Међународног олимпијског комитета у једном писму описује Бору:

- Борислав Станковић је, без сваке сумње, заузео место у историји као један од вођа светског спорта, обележивши епоху мудрим и храбрим иницијативама и корисним акцијама за свој омиљени спорт.

Исто је и са Џорџом Килијаном, бившим председником ФИБА, који га је звао „Мистер Баскетбол”.

- Широм света познати Борислав Станковић обично се назива „Господин Кошарка”! Знам га пуне четири деценије и имао сам задовољство да радим с њим на разним пољима унапређења кошарке широм света. Радећи осам година као председник ФИБА имао сам прилику да гледам како изводи своју магију. Раст и развој светске кошарке у један од светски најпознатијих спортова није се десио сам по себи. То се догодило пре свега захваљујући чврстој решености и изванредном вођству Борислава Станковића, нашег вољеног генералног секретара.

Имао је све предуслове да буде мргуд, да читав живот криви оне који су му из загрљаја отели оца кад му је био најпотребнији, да презире оне који су га онемогућили да студира оно што је волео... Изабрао је осмех, наду, веру у сопствене моћи и, како увек истиче – кошарку, да буде његова водиља ка лепшем животу, не слутећи докле ће све да га одведе.

Борислав Станковић

Датум рођења: 9. јула 1925.

Место рођења: Бихаћ

Функције: генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА), члан Међународног олимпијског комитета (МОК), председник Кошаркашког савеза Србије, члан Олимпијског комитета Србије.

Језици: српски, руски, француски, енглески, немачки, италијански, шпански.

Породица: Оженио се 1949. има ћерку, две унуке и двоје праунука.

Хобији: читање, музика, тенис, пливање.