Почетна / Кошарка / Репрезентација

СВЕТСКИ, А НАШ - Игор Кокошков: Србија је светски бренд, али имена не играју

Могу да обећам - сигурно могу и да испуним - да ћемо најозбиљније и најпрофесионалније, са пуно одговорности приступити послу и извући најбоље што у датом тренутку можемо - каже нови селектор Орлова
ФОТО: ЕПА/Си-Џеј Гантер

Кад се у Европи буде наздрављало у част Нове године Игор Кокошков ће бити на кошаркашком терену. Додуше, уколико играчи његовог садашњег и некадашњег тима - Сакрамента и Клиперса - пожуре биће са најближим сарадницима у свлачионици Голден 1 центра, на полувремену.

Његов одговор за честитке са поруком која ће отприлике гласити „Нека ти 2020. донесе токијско финале” сви у Србији ће прочитати тек на крају дочека кад се буду враћали из провода. Или у рано јутро, уз кафицу, ако су прве сате нове године провели сањајући. О нечему попут олимпијског финала о ком наши кошаркаши маштају већ скоро четврт века.

Да нам је неко после освојеног сребра у Атланти рекао да ћемо 20 година чекати на следеће одличје, прво бисмо му „поменули” комплетну фамилију три колена уназад, па онда констатовали да је у најмању руку луд. Стварност у међувремену, на жалост, није била бајковита као што су за кошаркаше биле те Олимпијске игре.

- Свестан сам колико људи у Србији воле, поштују и живе за репрезентацију. Жеља свих нас је да се квалификујемо за Токио, тамо одемо са најбољим играчима и направимо леп успех. Нисам неко ко даје помпезне изјаве, нешто што може да звучи бомбастично. Не обећавам што не могу да испуним – каже Кокошков, који је пре месец дана постао селектор Србије.

Мирним гласом, сталожено износи „списак ствари” за које може да гарантује:

- Могу да обећам - сигурно могу и да испуним - да ћемо најозбиљније и најпрофесионалније, са пуно одговорности приступити послу и извући најбоље што у датом тренутку можемо. Лепота спорта је у томе што не знамо да ли ће то бити довољно да се добију утакмице. Сви играју, такмиче се и надају. Нада није наша опција, опција је да се припремимо и извучемо најбоље што можемо из сваке утакмице коју играмо и овог лета. Наша филозофија је да покушамо да добијемо сваку четвртину и наравно утакмицу.

Земље које плански раде, амбасадоре бирају међу успешним људима који су баш у тој земљи били још као студенти на академској размени. Нама је сам бог дао прилику да стручњак на чију је каријеру пресудно утицало усавршавање у САД пре нешто више од две деценије, сада буде у могућности да се прихвати нимало лаког изазова.

- Емоција је пресудила. Улогу селектора не доживљавам као нешто што морам да урадим, већ као нешто што желим и што је ретка прилика за тренере. Многи наши велики тренери, стицајем околности нису били у тајмингу или ситуацији да су могли да воде државни тим. За мене је велика част што ми је указана шанса да водим репрезентацију. Са њом природно иде и одговорност.

Педантни хроничари неће пропустити да нагласе да је Кокошков пекао селекторски занат у стручном штабу Србије и Црне Горе, а искуство затим надопунио на клупама Грузије и Словеније.

- Био сам са Жељком Обрадовићем на Олимпијским играма 2004. године, сад 15 година касније сам у мало другачијој улози, али многе ствари су се промениле. На сцени је нова генерација момака, свака генерација је другачија, носи неки своју културу, критеријуме и приоритете. Не можемо, нити треба да причамо шта је било пре пет, десет или 15 година, већ морамо да се прилагодимо. Сваки добар тим се базира на играчима, момке треба да прихватимо онаквима какви јесу и да их учимо стварима које најбоље знамо. У међувремену покушаћемо да добијемо неке утакмице, то је суштина и циљ нашег окупљања.

Иако не говори о именима, не треба бити врхунски стручњак па извести закључак на кога селектор мисли кад каже „наш тим”, „главни играчи” и „носиоци игре”.

- Ниједан добар тим се не базира на тренеру! Не живим у илузији да је селектор репрезентације, што Американци кажу, „лице франшизе”. Посао ми је да доносим неке одлуке за момке, али све остало - хемија, релације, мотивација и све остале ствари једноставно морају да дођу изнутра. Један долазак или не долазак, једно ново лице у свлачионици потпуно мења унутрашњу равнотежу на терену и ван њега. Шест месеци или колико већ има до лета, рачунајући и прозоре пре тога, за нас су у овом тренутку, многе ствари недоумица у погледу тога ко ће чинити, како ће изгледати и који је идентитет тима који ће играти на лето.

Презнојавање због нације и репрезентације

Прича Горана Драгића после Истанбула 2017. можда најбоље одсликава вредност успеха са репрезентацијом. Ас Мајамија истакао је тада да га као НБА играча нико није „препознавао” све док није освојио злато са Словенијом.

- Љубитељи спорта и државног тима треба да знају да је притисак који спортисти носе кад обуку дрес са државним грбом много већи него кад играју за своје тимове у иностранству. Својевремено, док сам тренирао Грузију, капитен репрезентације Заза Пачуља, иначе члан шампионског тима Голден стејта, у једном тренутку ми је рекао: „Мени је мањи притисак да играм финале НБА, него кад играм у Тбилисију против неке европске екипе. Очекивања нације, његових пријатеља, свих гледалаца су толико велика да то ствара притисак.

Помен Грега Поповића, потенцијалног противника на Олимпијским играма, био је прилика за кош једну илустрацију притиска...

- Човека који је будући становник „Куће славних”, један од најбољих тренера икада у америчком спорту и Стива Кера који је последњих пет година био у пет НБА финала, гледаш како се презнојавају на клупи. Зато што је њихова одговорност према нацији, САД, државном тиму и грбу толико велика, а у ситуацији су да се тим мучи да добије сваку утакмицу. И то потврђује да велико име на дресу не значи ништа. Мере се само победе, поени, одбране... Свака наредна утакмица је ново доказивање. Добар си колико ти је добра последња утакмица – констатовао је Кокошков.

 

Шампион не постаје екипа која има најбоље индивидуалце, већ она чији су чланови спремни да подреде его у интересу колектива. За Кокошкова лепота тренерског посла управо је у склапању тог, победничког, мозаика.

- Рики Рубио је причајући о овом лету рекао да је репрезентација Шпаније имала сасвим довољно да освоји злато. Ни превише, ни премало. А и искуство у Словенији нас је научило да некада мање значи више. Никад није довољно добрих играча, посебно у случају да се деси нека повреда.

Прекида на тренутак да би „куцнуо у дрво”, па наставља:

- Државни тим има сасвим другачији концепт и идеју. Није реч о екипи у којој су играчи плаћени, већ је и за њих учешће велика част. У клубовима имају одређене улоге, а да би репрезентација функционисала потребно је да се играчима издефинишу улоге у њој и да их прихвате. Репрезентација мора да буде изнад сваке сујете и ега. Као стручни штаб размишљаћемо о различитим опцијама и могућностима. Заиста, сад не знамо слику у целини, свашта може да се деси у следећих неколико месеци - млади ће напредовати, неко се можда опрости од репрезентације... Видећемо ко је вољан, мотивисан и способан да игра и тада ћемо надам се наћи најбољих 16 које ћемо окупити и одатле кренути.

Време Игору Кокошкову није савезник...

- Ова, нова генерација мало другачије тренира, ради и игра. А и систем такмичења је другачији. Ништа не можемо да поредимо са припремама које су биле пре десет, 15 година кад су се репрезентације по два месеца припремале за такмичење. Ми то, нажалост, немамо. Имаћемо две, можда две и по недеље припрема. Од тога ће каснити НБА играчи осам дана пред тај квалификациони турнир у Београду, онда морамо да им дамо паузу, да би нам се касније прикључили и онда имамо још две недеље до Токија. Лето ће нам бити у сегментима, исецкано. Звучи парадоксално, али играчи морају да дођу спремни на припреме. али доста индивидуално.

На констатацију да ће се репрезентативцима сезоне завршити у различитим периодима, додајемо опаску „некима надамо се и после НБА финала”...

- Више не можемо да причамо о почетку припрема, већ о окупљању репрезентације, јер уствари не постоје базичне припреме. Јер после тих пет, шест дана тренинг кампа одмах почињу утакмице. Имаћемо индивидуални приступ свакоме од кандидата, кондициони део стручног штаба ће се посветити свакоме појединачно.

Саша Ђорђевић исписао лепо поглавље

Доћи после Александра Ђорђевића на кормило екипе, није баш најсрећнија опција по наследника. Јер апетити су нам брзо порасли, поново нисмо сасвим задовољни сребрним медаљама са највећих такмичења.

- Саша Ђорђевић је мој кошаркашки идол, доминирао је као играч. Кад ме је Стив Неш једном приликом упитао ко је најбољи плеј који је играо у генерацији коју ја знам, одговорио сам му Александар Ђорђевић. И то заиста о њему мислим као играчу. Као тренер је врло темељан и професионалан. У ових шест година рада са државним тимом вратио је култ репрезентације, донео многе добре и квалитетне ствари, радио са много ентузијазма и емоција. А кад је тако резултати су неминовни. Саша је оставио једно лепо поглавље историје репрезентације, урадио је сјајне ствари за репрезентацију и на томе му дугујемо огромну захвалност. Покушаћемо да наставимо континуитет.

 

У оперативу ће уз селектора као предводника бити сви укључени почев од Милојевића и Јовановића, преко Илића, Ракочевића и Крстића, све до последњег човека у тиму КСС.

- Наша обавеза је да момци знају да мислимо на њих, да немамо само контакт мејлом и саопштавамо датум кад се репрезентација окупља. Истовремено, свесни смо да имају своје дневне обавезе са тимовима и не желимо да их оптерећујемо свакодневном комуникацијом. Била би сувишна. Сви ћемо да будемо укључени, али тај први иницијални контакт је на мени, осим мене нико други то не може да уради. Не могу да кажем радим на томе свакодневно, временска разлика и обавезе утичу на ритам, али прилично сам љут на себе што не проналазим времена у складу са мојим нормама.

Због чињенице да је највећи светски спортски догађај овог лета, у крупном кадру овогодишњег „кошаркашког филма” су квалификације за ОИ.

- Репрезентација Србије је озбиљан светски бренд, врло признат у свету кошарке, како у ФИБА размерама, тако и овде у НБА. Сви су чули и знају за нас. Али то је само име. Један од великих овдашњих кошаркаша је рекао „don’t bring the name, bring the game”, што за нијансу јаче звучи него наше „не играју имена, већ играчи”. Репрезентативци морају да донесу најбоље што знају и могу, да се максимално спреме, да бисмо играли најбоље што можемо. То што се зовемо Србија неће нас аутоматски одвести у Токио. Сви ће доћи мотивисани и тражиће своју шансу, против најбољих. И ту треба бити реалан, имамо много квалитета и талента, али и много објективних проблема.

Недавно, на Светском првенству у Кини, обновили смо лекцију о томе колико је еуфорија опасна и контрапродуктивна. Приметно је, међутим, да већина љубитеља кошарке одмах по добијању организације квалификационог турнира рачуна да су наши већ у Токију.

- Знамо шта значи кошарка у земљи Србији, колико навијачи воле репрезентацију. Играње пред домаћом публиком треба да претворимо у квалитет, а све противнике ћемо да поштујемо, да их добро изанализирамо и спремимо се за дуел са њима. Никог се нећемо плашити, али никога нећемо ни потценити. Није фраза, већ чињеница да данас сви играју кошарку. Утакмица од 40 минута је јако кратка, инспирација једног играча или лош дан другог може битно да утиче, јер реч је о нокаут систему. Не треба то да нам ствара притисак, сигурно нећемо играти са страхом да ћемо да изгубимо, већ са мотивом да добијемо. Далеко од тога да смо мислима у Токију, мислима смо у Београду, а пре тога у „прозорима”.

Ранко Жеравица, једини тренер који је екипу довео до олимпијског злата у историји наше кошарке рођен је у Банату. С обзиром да по очевој линији вуче корен из Банатског Брестовца, насмејао се на констатацију „кључ злата – селектор из Баната”.

- Рођен сам у Железничкој болници у Београду, неко провукао за Брестовац, у коме ми је фамилија и дедовина. Лето проводимо тамо, у природи. Морам да истакнем да прихватање позив Савеза да преузмем репрезентацију нема никакве везе са олимпијским летом. И да је овај тим само у прозорима, мој одговор би био исти, јер као што рекох ово није нешто што човек мора да ради у животу, већ нешто што желим – нагласио је Кокошков, не пропустивши прилику да читаоцима Журнала пожели здравља и много спортских радости у 2020. години.

Комплетан текст можете да прочитате у новогодишњем троброју Спортског журнала за 31. децембар, 1. и 2. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

JIMMY JAZZ
Drago mi je da je neko normalni došo posle neznalice Đorđevića.Imamo uvek jak tim.Baš jak.
Miki-Gvelf
Sve najbolje Igore, nadamo se da ces ispuniti svoje snove a i nase zelje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.