Када је Америка послала Дурента и моћну, младу компанију на Светско првенство 2010. године (уствари, слично као и сада) то је био сигнал за кинеске новинаре да полете ка Истанбулу. После утакмица или на окупљањима након тренинга, Кинези су насртали на НБА клинце који ће постати најбољи играчи планете.
Зато нас не чуди Двејн Вејд од главе до пете у метроу. Зато нас ни најмање не чуде сви дресови Лиларда, Карија, Вестбрука, Џејмса, Дурента... испред дворане у Фошану у којој се спремала утакмица Србија – Ангола.
Зато нас не чуди барем 13 хиљада људи на укупно 14 хиљада места колико прима модерна дворана. Тек нас не чуди група од двадесетак навијача смештених иза клупе Србије и опремљених телефонима који су радили искључиво као камере усмерене у једног човека.
Када је прочитано име Николе Јокића током представљања играча, зачуле су се јаке овације. Када га је Сале Ђорђевић позвао да уђе на терен, после четири минута, као опарени поскочили су са својих места сви који су то видели. Када је Јокић добио лопту, по атмосфери је деловало да је у гол шанси.
Скандирањем „Јокићи, Јокићи“ испратили су његове поене у последњој четвртини.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.