Жарко Варајић (26. децембар 1951, Никшић – 23. јун 2019, Београд) је велика прича о величини југословенске кошарке. О општем интересу, репрезентацији као врху пирамиде, која је увек била изнад парцијалног, појединачног или клупског вредновања.
Остаће Варајић упамћен као рекордер по броју убачених поена у финалном мечу за титулу клупског шампиона Европе - 45 у дресу Босне Емерсону из Варезеа у пролеће 1979. у Греноблу - и само три наступа на великим такмичењима у дресу репрезентације Југославије.
Олимпијским играма у Монтреалу 1976 (сребро), Европском првенству у Лијежу 1977. (злато) и Европском шампионату 1979. у Италији (бронза). Та два међаша између којих се кретао обележила су његов кошаркашки живот.
Дакле са 28 година се практично опростио од државног тима, иако је и даље могао да буде његов члан. Али, селектори су размишљали шта ће бити после и тражили су наследника његовом вршњаку Дражену Далипагићу, у то време најбољем крилу света, незаменљивим у државном тиму од 1973. до 1986.
За обојицу се није хтело пронаћи место у тиму, јер су били исто годиште. Сурово, али тако. Није било компромиса. Варајић је тиме на неки начин жртвован за наставак златног низа. Да када се повуку Ћосић, Кићановић, Далипагић, Славнић, Делибашић, Јерков... неки нови момци продуже где су ови стали. За то је било нужно да одраде приправнички стаж... Морало им се пронаћи место. И нико од тих који су долазили није постао калибар Варајића.
Ни Дује Крстуловић, ни Бобан Петровић, ни Зуфер Авдија... Јесу Жарко Паспаљ и Тони Кукоч, дебитовали на Евробаскету 1987. Али између њих двојице и Варајића су 15, односно 17 година разлике. У том међупростору између два злата, олимпијског у Москви и следећег у Загребу на ЕП протекло је девет година у којима је извршена смена генерација.
Расан стрелац Варајић - рекорд га је надживео и вероватно никада неће бити оборен - уписао је тек 126 наступа у плавом дресу. Имао је ту несрећу да је био Далипагићев савременик...Иначе, и овако успешне бројке и домашаји били би много импозантнији.
Био је синоним за Босну - у Сарајево га је 1969. довео његов Никшићанин Вуле Вукаловић - нуклеус око којег је Богдан Тањевић три године касније почео да склапа шампионски мозаик. Са Пироћанцем Светиславом Пешићем и Тузлаком Мирзом Делибашићем, који ће израсти у једног од најбољих кошаркаша света. Касније им се придружио и Херцеговац Ратко Радовановић, такође остварио импозантну каријеру, једини међу легендама са олимпијским, светским и европским златом, плус освојеним Купом шампиона...
Дакле, Варајић је полетео из тог гнезда, са висином 202, номинално је био крилни центар, шутер памучне руке. Брз, вижљаст, снажан, продоран, енергичан. Каријеру је провео у Босни, освојио три титуле првака државе (1978, 1980. и 1983.) и два Купа (1978. и 1984.), пред крај је отишао у Емирате...
По завршетку сјајне каријере Варајић је био истакнути спортски функционер. Рецимо у кошарци, председник Стручног савета од 1987. до 1992, па директор репрезентације од 2000. до 2002. Био је и спортски директор нашег олимпијског тима у Сиднеју 2000, учествовао у организацији ЕП 2005, јуниорског ЕП исте године, СП за младе 2007.
Добитник је бројних друштвених признања, одликован је Орденом Немање првог реда и Орденом југословенске заставе првог реда.
Комеморација ће бити одржана у петак 28. јуна у 12 сати у Скупштини града Београда, а сахрана је истог дана у 14 часова у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.