Шездесетих година прошлог века рођени Београђанин Михајло Мановић, добио је понуду да кошаркашку каријеру настави у Сплиту, тада вероватно ни не помишљајући да ће дуго, дуго остати становник овога града.
А и ако је о томе размишљао, свакако није о ономе што ће га сачекати у граду на Јадранском мору. Сада, да би преживео, скупља боце по Сплиту...
– Био сам „енфон терибл” своје генерације, дечко којем се смеши велика спортска каријера, коју сам и остварио. Мој је узлет започео кад сам, као шеснаестогодишњак, након играња у првом тиму „Раднички” прешао у редове КК „Сплит”, који је 13. јануара 1968. одлуком Градског комитета СК Југославије постао „Југопластика”, јер је истоимени произвођачки див постао службени спонзор клуба. Пре тога био сам у Сплиту само двапут: једном на пропутовању, то јест пре него што сам се укрцао за Бадију на Корчули, и једном на утакмици с „Радничким” – казао је Мановић у интервјуу „Слободној Далмацији”.
Потом је објаснио зашто је изабрао баш Сплит:
– Сплит је за мене био „цвит Медитерана”, сан који ми се остварио на најлепши начин: еј, млад, с добрим уговором, и пун ентузијазма под кошевима! У мојој су генерацији играли великани попут Дамира Шолмана, Креше Ћосића, Драгана Капичића, сви златним словима исписани – присећа се својих сплитских почетака Мановић, данас бескућник без основник средстава за живот.
Мановић је у исповести „Слободној Далмацији” наставио своју животну причу:
– Након што сам заиграо за репрезентацију Србије за Куп република у Љубљани, што је био филтер за јуниорску репрезентацију Југославије, запазио ме тренер „Задра”, покојни Ензо Совити, те позвао у „Сплит”, где се управо и он ангажовао као помоћни тренер уз главнога, Бранка Радовића. Мој је трансфер аменовао тадашњи председник клуба Иво Гудић, и тако је кренуло...
Причао је даље Мановић о недаћама које су га потом дочекале у Сплиту, али и о ратним годинама:
– Мој Јован, тада ученик седмог разреда основне школе „Владо Багат”, избачен је из школе и клуба где је играо за младе кадете. Данас кад питају: „где си био деведесет и прве?”, мој је одговор једноставан и поштен: морао сам отићи, оставити стан, своју прошлост, најлепше године у Далмацији. Јован и ја отишли смо у стан мојој старој мајци у Београд, те смо живели у заједници с њом и мојој сестром и њеном фамилијом. Снашао сам се опет, морао сам, мада ми се догодила тешка иронија: у Сплиту сам био „четник”, у Београду „усташа”. Ипак, 1994. постајем тренер прве екипе БАСК-а, те спортски директор. Примао сам плату, живео, синчић је растао и све се некако опет посложило. Но, мој живот је из темеља променила трагедија коју не бих пожелио ни најгорем непријатељу. Сина су ми убили 2007. године, кад је био на прагу тридесете, а ја имао педесет и осам - казао је Мановић, који потом наставља:
– Знате како кажу, да једна невоља никад не долази сама; е, па ја сам школски пример. Тешко сам се разболио, оперисао карцином бубрега, жучи и дванаестерца, те скоро умро од сепсе. Тада ми је докторка у Београду рекла да сам сепсу преживео као медицински феномен, а то једино могу захвалити снажном спортском организму који је прегрмио оно што други не би могао. Отишао сам у пензију, мајка је преминула, стан у Београду је припао сестри која је такође преминула, а њезина деца су га продала. Остао сам сам, без ичега; данас ми је једина некретнина у главном граду Србије синовљев гроб на Бежанијској Коси, који походим двапут годишње јер је аутобуска карта од осамдесет евра прескупа за некога ко има пензију сто евра као ја.
После свега, Мановић је изабрао да настави да живи, од 2016. године поново у Сплиту.
– Као што сам рекао, још сам шездесетих година изабрао да постанем Сплићанин, јер ми је тај град највише радости дао. Но, ојађен сам што данас закључујем да ме мој клуб посве заборавио: оно што сам њему дао, блиста и дан-данас, а оно што је мени дано, заувек ми је одузето. Дакако, изгубио сам стан на Бачвицама и имам никакве изгледе да добијем икакав заменски; замислите, нудили су ми да се преселим у Книн. У Книн! Свака част Книну, али мој је живот остао у Сплиту. Младост, заснивање фамилије, пријатељи. Био сам, морам рећи, у кратком браку и у Београду. Супругу сам упознао гроб до гроба, тамо где почива мој син у близини је покопана и њезина кћер. Спојила нас је иста несрећа, али брак није опстао; упркос томе, захвалан сам јој што она и данас погледа на гроб мог Јована и почупа коров, а мени некад аутобусом пошаље лекове за дијабетес. Није страшно, држим га под контролом.
Мановић још додаје:
– Данас сам, премда бескућник и са пензијом која ми није довољна за живот, задовољан човек. Скупљам боце, имам пријатеље, имам шта да поједем, а за смештај се сналазим. Знате шта? Није ми до кафића ни излазака, али волио бих да могу да идем у теретану, да могу да је платим. Још у мени, знате, куца спортско срце! И у позориште бих волео да идем чешће, али ту се не могу пожалити, јер ме понекад пријатељица позове кад има улазнице. Волим културу, волим Сплит, море, дуге шетње Жњаном и купање у вечерњим сатима, лети после дугог врућег дана, кад се претходно добро накрцам боцама. Није ме срамота, то је живот. Такав какав је, мој је.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.