ЕКСКЛУЗИВНО - Животна драма репрезентативца Србијe у којој је умало остао без ноге

Иван Паунић је јуче, после тренинга, отишао до хотела „Краун плаза“ да посети репрезентацију Србије. Да је среће и он би у овом „прозору“ носио дрес са државним грбом и спремао се за мечеве са Израелом и Грчком.

Зашто није тако, одлично зна селектор Александар Ђорђевић, а од јуче и остали у државном тиму.

Кажу да су све приче са срећним крајем, у суштини лепе приче. Тако да и ова Ивана Паунића може да се убаци у исти калуп. Али, осим тог срећног краја, мало шта има срећно и лепо у ономе што му се догодило пре само неколико месеци.

Нешто што је требало да буде рутинска операција, претворило се у прави кошмар. Кошмар који је веома лако могао да га кошта ноге, али и много више. Кажу, живот пише романе. Ово поглавље у животу Паунића чита се без даха.

- Све је кренуло 28. априла, када сам се повредио на тренингу Тофаша. Било је то пред сам плеј-офа. Сударио сам се са саиграчем након чега се појавио оштар бол у колену. Одмах сам урадио магнетну резонанцу и испоставило се да имам парцијалну руптуру лигамента, испод чашице – почео је причао Паунић.

Како сам каже, када је добио резултате прегледа, било је јасно да је сезона завршена. Али, испоставило се да је то најмањи проблем.

- Морао сам на операцију. Од кошарке живим и хтео сам то што пре да решим. Консултовао сам се на више страна, у сарадњи са клубом проверио који су најбољи доктори у Турској и донео одлуку где да се оперишем. Захват је прошао без проблема, а пауза је требало да буде између пет и седам месеци. Због чега сам се са клубом договорио да се вратим у Београд. После контроле коју сам имао после седам дана, то сам и учинио. Добио сам зелено светло од доктора да путујем и да почнем са рехабилитацијом.

Прве Паунићеве муке почеле су брзо након доласка у Београд.

- Када сам почео са опоравком, кренуле су и високе температуре. Мислио сам да сам се прехладио, да сам закачио неки вирус. Али, прошло је десетак дана, а ситуација је сваким даном била све гора. Одмах сам контактирао доктора који ми је рекао да је то нормално после операције. При том, колено је почело да мења боју и да отиче. Слао сам слике и увек добијао исти одговор. Све до тренутка док се нисам срушио на терапији.

Анализе крви су јасно показале да је ситуација далеко од нормалне.

- По резултатима је било јасно да у организму постоји велика инфекција. Одмах сам контактирао доктора Владана Стевановића и отишао на преглед. Чим ме је видео, рекао је да под хитно морам поново под нож. Због сепсе је постојала оправдана бојазан да та изузетно опасна бактерија не захвати кост и лигаменте што значи да бих остао без ноге. А, ако се рашири кроз крв, онда може да буде и фатално. Све у року од седам дана!

Нова операција је одмах урађена, али код опоравка је и даље стајао велики знак питања.

- Хтео сам да одем кући, да будем у кругу породице. Али рекли су ми да то не долази у обзир, да је та бактерија изузетно опасна, да ситуација није безазлена. Лечење сам наставио у болници на Бањици, где сам био под назором 24 часа. На крају, у кревету сам провео 58 дана. Током та два месеца, сваког дана сам примао најјаче антибиотике. Али, температура није падала. Молио сам Бога само да се једно јутро пробудим без температуре.

Паунић није могао да нађе праве речи да опише како се осећао:

- Ни сам не знам како сам све издржао, али био је то прави пакао. За породицу и мене. Лежиш, примаш најјаче могуће антибиотике, а видиш да нема побољшања. Тек после 45 дана, ситуација је почела да се мења. Али, доктор Стевановић је инсистирао да лежим још десет дана, да испрати стање. Хвала Богу све је било како треба и коначно сам изашао из болнице. Тај дан славим као други рођендан. Тек тада ми је доктор рекао да није хтео да ме плаши, али да је ситуација била баш опасна – у даху је драму препричао Паунић.