Знао је! Иако ситуација није била лака. Напротив. Била је претешка! Али то га није поколебало. Тражио је лопту, добио је...
На себи имао чувара... Дигао се на шут. Погодио! Можда и одлучујућу двојку на путу Србије до светског злата.
Трећег узастопног. Четвртог од како се организују Светска првенства у баскету три на три.
– Изгледа да је то заиста и био најважнији шут на целом турниру – не скидајући осмех са лица, погледом пратећи саиграче и тренера који су имали шта да „додају” причао је Дејан Мајсторовић. Креатор победничке двојке у полуфиналу Светског првенства у Манили, између Србије и Пољске.
Али...
– Можда и није тако – додао је.
Јер, и баскет три на три је тимски спорт.
– Сви смо дали подједнак допринос, сви смо се борили, играли добру одбрану. Мада, мало смо лошији били у дефанзиви против Пољске, примили смо седам или осам двојки. Губили смо 13:7, па смо се на тајм-ауту договорили да не шутирамо двојке, да не јурцамо, већ да играмо паметно, да идемо ја један и да ћемо их стићи сигурно, јер смо квалитетнија екипа од њих.
И стигли су их.
– Чак и кад су поново погодили две двојке, ми смо узвратили и код резултата 19:19, имали смо две секунде до краја напада. Такве ситуације у нашој екипи углавном решавамо Душан или ја. Сада су ту били и Стефан и Марко, за које сам сигуран да такође могу да реше. Било ко да је шутирао, верујем да би дао.
Ипак је тражио да баш он решава.
– Ја сам стварно осећао веома добро током те утакмице. То је можда била моја најбоља утакмица и рекао сам Душану да ме пусти да шутирам, јер сам био сигуран да ћу дати. Он је рекао: „Ево ти, узми” и сео је на клупу. Шутирао сам. Имао сам и среће, јер је одбрана била веома близу.
И не само то...
– Кад сам избацио лопту, видео сам да сам да има добар правац, али и да сам је шутнуо веома јако. У себи сам понављао само: „Табла, табла, табла, молим те удари у таблу...”
То се и догодило.
– Сада је лопта ушла, али ми претходних пар турнира стварно нисмо имали среће. Сада се вратило. Али, можда се срећа и заслужује.
Сада, као власник три светска злата, да ли је могао и да претпостави да ће његова баскет каријера имати овакав ток, питамо. Мајсторовић, сурово искрен каже:
– Нисам играо 2012, када је освојено прво злато, а онда су њих тројица мене звала 2014, да играм за репрезентацију. Као, да ли хоћу да играм са њима Светско првенство. Тада сам мислио да је сваки турнир у баскету, светско првенство. Нисам имао представу где идем и шта радим. Када сам добио опрему од Савеза, нисам могао да верујем. Отварао сам мајице, ишао горе-доле, показивао брату, сестри, мами и тати… Као ово је стварно репрезентација Србије, ово је стварно Светско првенство. Још као путујем негде... До тада сам можда путовао два пута у животу.
То Светско првенство се играло у Москви.
– Момци су ме прихватили на прави начин. Сећам се да првог дана нисам хтео ни да шутирам много, јер су они већ били екипа, а ја сам ту тек био ушао. Мислим да је и Стефан Стојачић сада имао ту врсту треме, гледао је више да дода него да шутира. И потпуно га разумем.
Додао је...
– У том тренутку ми је било важно само да освојимо медаљу на том Првенству и не морам више никад да играм баскет. Тада смо дошли до финала, па смо се опустили, помислили да смо већ освојили злато. Изгубили смо то финале против Катара.
После тога...
– Почео сам да размишљам мало дубље и рекао себи да ми можемо наредних неколико година да освајамо злата на свим такмичењима.
Тако је и било. Мајсторовић, као и сви баскеташи, кренуо је са терена „пет на пет”. Чак је и ове сезоне кратко играо у Дунаву из Старих Бановаца.
– Већ од 2015, сам постао професионалац „три на три”, ове сезоне из Дунава су ме звали да им помогнем. Рекао сам им да могу да играм у новембру и децембру, јер од јануара желим да почнем да се спремам за баскет сезону. Искрено, боље да нисам играо. Нисам им нешто помогао. Јер, пре тога годину дана нисам играо пет на пет. А тешко је када се са пет на пет пређе на три на три, или обрнуто. Боље је да останемо фокусирани на једно.
Јер...
– Ипак смо ми најбоља екипа на свету! Ту смо већ пет година у врху.
И као такви, поставили су високе стандарде. Чак и за предстојеће Олимпијске игре, за две године у Токију.
– Наравно да је свима нама то сан. Пре свега да одемо на олимпијске игре. Биће јако тешко, јер има много добрих играча из Србије. Али ми смо већ за репрезентацију Србије освојили пет медаља на светским првенствима, по једну на европском првенству и европским олимпијским играма. Сигуран сам да ћемо и са Олимпијских игара донети одличје, ако одемо тамо – проучио је Мајсторовић.
Другарство које се види на терену
Као и сви професионални спортисти, и баскеташи доста путују током сезоне. Посебно, клупске сезоне. Како изгледају дани ван терена, питамо.
– Јако је тешко гледати њих тројицу сваког викенда, по цео дан – уз осмех је рекао Мајсторовић, уз додатак:
– Шалим се наравно! Супер се слажемо, буквално смо цело лето заједно. Више времена проводимо на окупу, него са породицама и девојкама.
Време убијају тако што...
– Играмо карте „Уно”, где је сада на Светском првенству Марко Савић био убедљиво последњи и док тренер Данило Лукић, после три године, полако почиње да схвата игру. Супер је све то. Некад буде и напорно, некад се и посвађамо. У суштини смо прави другари, што може да се види на терену.
Следи напад на европско злато
Наше баскеташе сада очекују квалификације за Европско првенство.
– Крећемо за две недеље, а Европско је у септембру. Група нам је стварно тешка, ту ће играти Марко Ждеро уместо Стефана Стојачића. Сигуран сам да смо спремни да освојимо злато и на Европском првенству.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.