Преко Европске уније до решења за кошарку

Пријем „класе 2017“ у Кућу славних Светске кошаркашке федерације (ФИБА) био је повод да се многа позната лица из европске и светске кошарке окупе у Женеви. Поред подсећања на дане славе, на легенде које су писале историју игре под обручима, било је и тешких тема, али мимо протокола свечаности. Такве теме су неминовне за оне који воде кошарку, имајући у виду нове околности, да се ближе квалификације за Светско првенство у Кини 2019, а да се не назире договор са Евролигом.

О томе смо разговарали са председником Кошаркашког савеза Србије Предрагом Даниловићем кога смо пре свега питали о утисцима из Куће славних, о избору Душана Ивковића у „класу 2017“.

- Свечаности сам присуствовао пре свега као председник КСС, али сам дошао и као пријатељ Душана Ивковића и веома сам срећан због тога – рекао је Даниловић који је честитао и осталима који су примљени у Кућу славних, пре свега Тонију Кукочу (Хрватска) и Разији Мујановић (БиХ). - На ово би требало да буде поносна пре свега цела наша земља. Велика је ово ствар за српску кошарку, али и за југословенску која је дала сва та имена. Српска кошарка и кроз оваква признања потврђује своју вредност.

Србија је друга по броју чланова у ФИБА Кући славних, иза Америке. Ивковић је дванаести Србин са таквим признањем, после Небојше Поповића, Боре Станковића, Радомира Шапера, Александра Николића, Ранка Жеравице, Радивоја Кораћа, Дражена Далипагића, Обрада Белошевића, Драгана Кићановића, Влада Дивца и Зорана Славнића. Даниловић се налази међу девет наших кандидата и нема сумње да ће им се и он врло брзо прикључити.

- Сигуран сам да ће наредних година још много нас бити у улози у којој је сада Ивковић. Невероватан је то успех, кад видите сва та имена. Као народ склони смо томе да брзо заборављамо и да омаловажимо неке ствари, што је веома ружно. Али, кад се овако сретнемо, кад неко са стране погледа све те људе, све те податке, рекорде, мора да стави прст на чело и каже: „Није ово баш мала ствар.“

Док су се гости припремали да уђу у „Нејсмитову дворану“, где се све одигравало, у једном тренутку генерални секретар ФИБА Патрик Бауман се са Даниловићем издвојио из масе. Разговарали су неколико минута. Од Баумана смо касније чули да су у свакој прилици кад се сретну кошаркашки ауторитети неминовни разговори о „горућим проблемима“, али да не клоне духом и да верује да је решење могуће.

Имајући у виду и недавни апел шест утицајних кошаркашких федерација (Шпанија, Турска, Италија, Русија, Грчка, Немачка), које су позвале своје играче из Евролиге да се одазову позивима селектора без обзира на преклапање календара (ФИБА је увела такозване „прозоре“), питали смо Даниловића шта су следећи потези.

- Ово траје превише дуго... Сад су ту и „прозори“. Догорело је до ноката, што се тиче националних селекција. Оваква ситуација сигурно никоме ништа добро не доноси. Искрено се надам да ће последњи предлог ФИБА да се усвоји и да ће играчи моћи да играју за своје репрезентације, јер свима је у интересу да имају најбољи могући национални тим. То ваљда не треба посебно доказивати. Шта је све унутра и који су сви детаљи, нисам упознат до краја. Видим да су велике нације – у економском смислу, пошто је Србија кошаркашки једна од највећих – повукле конкретан потез. Међу њима су и неке економски јаке и утицајне државе у Европској унији. Мислим да једино преко Европске уније може ово да се реши. Пошто су те земље чланице ЕУ и воде се европским законима. Онда је пут да се заједно са Европском унијом изврши притисак и да се некако нађе неки заједнички језик. У супротном, штета ће бити све већа.

Наша мушка репрезентација се са последња четири велика такмичења вратила са три сребрне медаље, рачунајући и недавну на Евробаскету у Турској. Протеклог лета јуниори су освојили злато, јуниорке сребро, кадети бронзу. Даниловић је задовољан због тога, али и сматра да би неке ствари требало да се побољшају.

- Највећи ефекат код клинаца и клинцеза у нашој земљи ствара се када нешто освоји кошарка, поготово кад то уради репрезентација. То је стварно невероватно. Ово лето нам је било феноменално. Оно о чему морамо озбиљно да размишљамо јесте то да Српска лига не сме да нам буде некаква развојна лига, што неки клубови хоће да раде. Каква год да је наша лига, морамо да је пазимо и да кроз њу стварамо добре играче који касније кроз националне селекције долазе у ситуацију да освајају медаље. Апсолутно мора да се исправи мишљење – а надам се да се оно макар мало променило током овог лета – када је реч о отказима играча. Говорим о неоправданим отказима. Сви играчи би требало да буду свесни тога да кроз рад у репрезентацији, кроз рад са националним тренерима, било која селекција да је у питању – кадети, јуниори, универзитетска - излазе као бољи играчи. Не може нико боље да их спреми него програм који има национална селекција.

Селектор Ђорђевић је, говорећи о односу према државном тиму, често у први план стављао свог саиграча Даниловића. Њега – како је рекао – ни повреде нису могле да одвоје од репрезентације.

- Играли смо сви ми са блокадама, трпели болове, јер нам је репрезентација била највећи могући циљ и свима нам је много дала – истиче Даниловић. - Биле су стално повреде зглоба, као у финалу 1997. и још на неким утакмицама. Можда су се времена променила, а можда и нису. Јер, видимо да је Јовић последње финале у Истанбулу играо са блокадом, што је за поштовање. Сматрам да је то прави однос који би требало да има сваки играч према репрезентацији. Није флоскула: част је играти за репрезентацију. Не разумем онога који то не разуме.