Недавно је Владимир Радмановић боравио у Русији, у граду Вороњежу, где је отворио Центар за улични баскет.
Том приликом је за руски сајт sports.ru, дао велики интервју, чије вам најзанимљивије делове преносимо.
Увек када помиње играње за репрезентацију, Александар Ђорђевић помиње сузе Радмановића на дочеку после злата у Индијанополису.
Тамо је Радмановић због свађе са селектором Пешићем остао без златне медаље, она је припала Александру Смиљанићу. Да ли је то један од најтежих тренутака у његовој каријери, упитан је Радмановић.
– Не мислим да је то био лош моменат, или се га се не сећам на тај начин. Као играч прођете кроз толико различитих емоција на терену. Некада нисте задовољни због нечега, некада вам се чини да сте могли више, некад вас тренер изведе напоље, а вама се чини да се све дешава у погрешно време. Да не можете све да поправите – рекао је Радмановић и додао:
– Сва моја сећања на кошарку су позитивна, а најбоље је финале 2008, између Лејкерса и Бостона.
У Србији често кажу да сте могли да имате бољу каријеру. Да ли се слажете или не са тим?
– Не, не слажем се. Мислим да сви имамо одређене лимите. У неком тренутку схватите који су ваши, иако други и даље траже нешто што не можете да им дате. Мислим да сам као играч урадио све што сам могао. Почео сам да тренирам кошарку са 14 године и успео да дођем до професионалног нивоа. Не смета ми што људи мисле шта год мисле, ја знам ко сам, колико сам уложио у ово и колико волим кошарку. Знам и да имам шансу да све поновим, опет бих урадио исто.
После Европског првенства 2005, одлучили сте да више не играте за репрезентацију. Јасно је да је то била тешка одлука, али изгледа као да не жалите због ње?
– Иако сам био део репрезентације која је 2002. освојила злато на Светском првенству, имам превише негативних сећања на време у националном тиму. Те 2005. све је било другачије, Али, није због пораза, већ јер је тренер Обрадовић изашао пред новинаре и рекао све оно што је рекао о играчима, а да наша федерација уопште није реаговала. Тада сам донео ту одлуку. Разумем разочарење, али истовремено, то је био тренутак када је требало да се држимо заједно, а не да тако нападне играче. Ако има нешто лоше са тих 12 играча, више не треба да буду позивани, позовеш неког другог. Била је то погрешна реакција. Заиста сам волео да играм за репрезентацију, али када се то догодило схватио сам да нема смисла више трошити енергију на то. Када побеђујеш, немаш осећај да нешто жртвујеш. Али, када изгубиш… Даш све од себе, али твој учинак се уопште не вреднује. Нисам желео да се петљам у том више.
Иако су деветдесетих година САД бомбардовале Србију, нисте имали дилему да када је одлазак у НБА у питању?
– Тако је, нисам имао баш срећно детињство. Искусио сам два рата – распад Југославије, касније и бомбардовање. И то је тужно. Људи који су страдали 1999, нису имали ништа са оним што се дешавало на Косову, у Босни, Хрватској или где год… Сви смо били жртве планова других људи. Никада нисам тражио кривца, да ли су то САД, Русија или неко трећи. То нема смисла. Играо сам кошарку и покушавао сам да останем ван политике. Политика је нешто што баш не волим. НБА је био мој сан, желео сам да одем тамо и мој сан се остварио. Нисам имао никакве дилеме када сам одлазио.
Обично, странци имају проблем са адаптацијом. Како сте се ви снашли?
– Веома слабо сам говорио енглески и тешко ми је било да се споразумем са људима. Срећом, Предраг Дробњак је тада играо за Сијетл. Био је старији, са много више искуства и знао је много тога. Ослонио сам се на њега. Он и његова девојка су ми много помогли. Тек када је отишао, схватио сам да сам препуштен сам себи. Срећом, научио сам језик, пронашао сам пријатеље и превазишао све културолошке разлике.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.