Дан касније, Стеван Караџић: Није лако носити бреме фаворита, сви су против нас били растерећени (ВИДЕО)

Специјално за Журнал из Прага: Биљана Костреш

И  како је јутро паметније од вечери, Караџића смо поново питали да ли се нешто разликује сада, када се охладила глава. Закључак је, ништа битно.

– Тежак тренутак, нимало пријатан – биле су прве речи селектора српских кошаркашица.

Потом је додао:

– Увек је најгоре јутро после пораза, непланираног и неочекиваног. Још из играчих дана то носим.

Додајући да су његови сарадници и он учинили све да екипа на Првенство дође максимално спремна, Караџић је посветио пар редова и својим сарадницима.

– Желео бих да истакнем наш медицински тим који је уложио огромне напоре, уз кондиционог тренера професора Лукмана, мојих помоћника, Поланека и Вуковића. Они су радили индивидуално са Соњом и Аном. Међутим, очигледно је да то није било довољно да оне буду на више од 50 одсто својих могућности.

И то је као основни разлог неуспеха, више пута поновио.

– Кад су биле спремне, њих две су дале огроман учинак у освајању ових трофеја. Немам на чему да им замерим. Биле су стрпљиве. Месец дана су радиле ван тима. Дале су све од себе. Међутим, ми без њиховог учинка нисмо могли да изборимо оно што смо желели, а то је пласман на Светско првенство. Нажалост, повреде су саставни део спорта. Шта да се ради, идемо даље.

Здравствени проблеми водећих играчица јесу биле велики хендикеп Србије, али чињеница је да су и неки суви кошаркашки елементи кумовали лошем резултату. Ту пре свега мислимо на шут који је посебно у прве две утакмице био испод сваког просека.

– Постоји ту још нешто – рекао је Караџић, па наставио:

– Девојке које су имале значајну минутажу на овом Првенству, раније је нису имале. Имали смо и дебитанта. Све то је оптерећење. Требало им је времена да прораде, али ми га нисмо имали. Нити је било простора за неке велике експерименте.

Послужио се и конкретним примером.

– Саша Чађо је у припремним утакмицама била једна од најбољих, шутирала у високим процентима. Не знам да ли је у питању психолошко оптерећење.

Караџић је указао на очигледно.

– Из улоге аутсајдера, коју смо имали пре три или четири године, постали смо фаворити. То није лако ни носити. Посебно кад водеће играчице нису спремне. Сви су против нас били растерећени. Па и Летонија која у осмини финала није имала шта да изгуби, погодила је све шутеве и то нас је одвело у пораз.

Бреме фаворита је нешто са чим морамо да научимо да се носимо, сматра Караџић.

– Без обзира што нисмо одбранили титулу, нити изборили пласман на Светско првенство, те медаље ће и даље значити да ће против Србије многе екипе бити растерећене.

Када се осврне иза себе, да ли би нешто урадио другачије, питали смо Караџића.

– Не – кратко је рекао, па објаснио и зашто тако мисли.

– Ми имамо мали избор играчица, о врхунским да не причам. Да је ово било Светско првенство, вероватно не бих водио ни Соњу, ни Ану. Међутим, овде је улог био много већи. Нажалост, немамо играчице које би њих замениле, чак ни када су Соња и Ана на 50 одсто својих могућности. Тако сам одлучио, иако је то против тренерске логике. Зато сам и рекао да сносим одговорност за резултат, јер сам ја изабрао ових 12 играчица.

Потпуно искрено признајући да Петровићева и Дабовићева имају екстра квалитет у односу на девојке које сада нису добиле шансу, Караџић је наставио причу:

– Видели сте утакмицу против Словеније, где Ана ништа специјално није играла, али је била много значајна јер је стално везала играчице за себе. То је било довољно да има више простора за остале. Међутим, на такав начин не може дуго да се игра. Било је тешко очекивати да Соња против Летоније може да одигра и 50 одсто онога што је играла против Француске или Словеније.

По повратку у Београд, Караџића чека прављење анализе и подношење извештаја.

– Даћу предлоге, моје мишљење како даље. Имам неке идеје, ја ћу то презентовати у извештају који будем поднео. Сада је на КСС и Комисији за женску кошарку, да то сагледа и одлучи како даље.