Стефановић: За нас Србе у САД дрес Орлова ствара јак осећај поноса

Камп КСС за 20 играча са српским пасошем који играју и студирају на америчким универзитетима успешно је одржан у Денверу.

Двојица кошаркашки најпознатијих родитеља Љубиша Стефановић (син Саша), играч Црвене звезде из осамдесетих година прошлог века из времена Ранка Жеравице и Драган Скоко (син Себастијан), Панчевац, некадашњи јуниор црвено-белих, неколико дана пратили су камп.

Стефановић: Камп је био добро организован, а тренери из Србије пружили су момцима максималну пажњу. Сви родитељи ових момака требало би да знају да су њихови синови имали сјајне услове за рад и напредак.

Скоко: Квалитет организације и труд тренера су импресивни. Не могу ни да замислим колико је рада требало да се сви ови момци нађу, контактирају, да се организује пут, обезбеде услови…  Што се тиче рада, умеће наших тренера је већ деценијама на светском врху. Успео сам да видим неколико тренинга и сваки минут је био испланиран. Захтевало се доста од играча, али им се јако пуно и дало. Очигледно је колико је све ово значило играчима. Већина се није познавала, али су се брзо спријатељили и помагали један другом иако су конкуренти за улазак у једну од селекција.

Шта је најбитнија порука коју је камп послао српским играчима у Америци?

Стефановић: Играчи и тренери су створили пријатељства која ће трајати цео живот. Порука српским играчима у САД је да их КСС није заборавио.

Скоко: КСС је дао до знања да су то српска деца и да је Србија њихова отаџбина. Овим невероватним трудом КСС је доказао људима у овдашњим кошаркашким круговима, да наши момци имају подршку Савеза и да је Србија спремна да нађе и подржи српске играче широм света. Професионалним и педагошким радом са играчима, тренери и управа кампа су дали пример овим момцима како да се односе према послу и према људима.

Какав је осећај када видите сина у српском дресу након толико година живота ван Србије?

Стефановић: За породицу и мене је био фантастичан осећај да гледамо Сашу у опреми Србије. За нас, Србе у САД, тај дрес ствара јак осећај поноса.

Скоко: Иако сам у Америци више од пола живота, поносан сам на корене и немам никаквих проблема да тај понос покажем свима око мене. Моја деца су тај понос не само прихватила, већ га носе у срцима. То што је Себастијан добио прилику да обуче дрес Србије и потенцијално уради нешто позитивно за Србију, мени и њему је довољно да нам осмех дуго сија на лицу.

Шта вам је ваш син рекао о кампу?

Стефановић: Саша је веома узбуђен што је добио прилику и нада се да ће имати шансу и да се такмичи у српском дресу.

Скоко: Себастијан је дошао на камп са пуно радости, наде, али и стрепње. Био је најмлађи, не зна добро српски и никада није био у таквој ситуацији. Нисам се секирао, јер сам упознат са квалитетом људи у КСС. Људи који су део српске кошаркашке фамилије и традиције разумеју колико је јака та веза. Себастијан је захвалан на свему што је научио: обавезе на позицији плејмејкера и још много тога, али и што је стекао 25 нових пријатеља. Себастијанов респект за нашу школу кошарке је још јачи него што је био, он има осећај припадности српском роду.