Злато на Европском првенству 2015. у Будимпешти је било прво најсјајније одличје које су наше даме освојиле на великим такмичењима икад. Али, ако је неко мислио да и такав резултат немогуће надмашити, преварио се. Јесте, са Олимпијских игара у Рију српске грације су се вратиле са бронзом око врата, али су све до једне рекле да она јаче сија од злата из Будимпеште. Да више вреди.
Истог мишљења је и Марина Маљковић, сада већ бивша прва дама српске кошарке. Објаснила је и зашто.
- Знате, само чињеница да си олимпијац је посебна ствар. Велика ствар. Чак и особе које немају појима о спорту, схватају шта то значи. А још ако освојите медаљу на Олимпијским играма, е то је онда нешто посебно велико - причала нам је из Истанбула Маљковићева.
Иако је од Рија прошло скоро пет месеци, осећај се није променио.
- Исти је жар. У сваком контатку са људима из кошарке, па и онима који нису у спорту, и даље се осети како смо ми направили нешто велико. Тако је где год да се појавиш. И сада са клубом где год да играмо утакмице, да ли је то у Риги, Сибиру или Турској, али и где идеш приватно, имаш та осећај на сваком кораку.
Покрет је моја морална обавеза
Осим медаље из Рија, Маљковићева је посебно поносна на свој Покрет за женску кошарку који је недавно прославио први рођендан, а који је у месецима после Олимпијских игара доживео прави процват.
- Желим да се што више девојчица у Србији бави кошарком. И, ако својим знањем, енергијом и ауторитетом могу да учиним да се оне бесплатно баве кошарком, ја ћу то и урадити. То осећам као своју моралну обавезу. Пресрећна сам јер је то ствар која је сада већ озбиљно узеле маха и не да се неће зауставити, већ само иде узлазном путањом. После ове две медаље, сада је ово мисија у Србији.
Укратко...
- Једна прелепа прича. Осећај који тешко речима може да се опише. Врхунац свега.
Али, како нам је Маљковићева признала, за њу је све постало лепо тек на крају. Пре тога је био - пакао. Објаснила је на шта тачно мисли.
- За мене је било доста тешко, све... Од одласка тамо, самог пута из Београда, па до тренутка када смо освојили медаљу. Не могу да кажем да је то било нешто прелепо и да сада препричавам неке анегдоте. Играчице, па и стручни штаб су свакодневно били пред великим искушењима, а ја сам морала то да контролишем.
Поновила је још једном.
- Осим дружења са нашим спортистима у Селу, немам ниједну анегдоту, немам ниједну слику из Рија. Просто, за то нисам имала времена. Мени је период Олимпијских игара био изузетно тежак и напоран.
Комплетан интервју можете да прочитате у божићном двоброју Спортског журнала за 6. и 7. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.