Трудила се да сваку идеју фоторепортера испоштује, покуша да испуни оно што траже од ње. За то време њено лице је нудило збуњене, а онда и ледене гримасе.
- Када сте навикли да сте добри у већини ствари коју радите, а онда дође нешто што не умете, зна да буде фрустрирајуће – објашњавала је Соња Петровић, зашто јој позирање испред фотоапарата и не иде.
Јер све друго јој заиста иде сјајно. Посебно у магичном правоугаонику. Званично је најбоља кошаркашица Србије у 2016. години, један од лидера српског националног тима који је летос у Рију остварио историјски резултат - освојио бронзу.
На задатак да „нешто уради са косом”, Петровићева је узвратила са:
- Ви сте навикли да сликате девојчице.
Потом је додала и:
- Не умем ја ово.
Али, уме. И те како. На крају се више него добро снашла у улози коју не воли често да игра. Откравило се и то њено чувено „ледено” лице и видели смо осмех. Искрени. Не сам један, већ много њих.
Још јаче емоције је показала када смо сели и почели разговор.
- О чему другом него о Рију – није ни чекала питања.
Наравно! Јер, 2016. годину од сада, па заувек, памтиће по – Олимпијским играма, четвртфиналу против Аустралије, сузама, искреним емоцијама, јурњави за Болтом… И још много чему.
- За све нас, Олимпијада је била искуство веће од било чега другог у животу – каже Петровићева и наставља. - Биле смо одушевљене. То је тако велики спектар емоција, од оних најпозитивнијих, до најнегативнијих. Имале смо и среће, али стварно је велика ствар што смо на нашој првој Олимпијади успеле да остваримо и велики успех. Када је тако, онда ти је и свака успомена драга, лепа, радо је се сећаш.
Само да будем здрава
У њеном „писму Деда Мразу”, са жељама за 2017. стоји:
- Пре свега да будем на терену у свим утакмицама, здрава. Волела бих да са Прагом одем на фајнал-фор, па да на Европском првенству будемо међу пет. Тим резултатом бих била задовољна.
Застала је, па готово уз уздах признала:
- Ко зна како би било да нисмо освојиле медаљу.
Освојиле су и обезбедиле себи место у историји. На питање да изабере тренутак из 2016, Петровићева није имала дилему:
- Победа над Аустралијом! Последње секунде тог четвртфинала. Није било ниједне играчице која у том тренутку није плакала. Ту су биле и најискреније емоције. Наравно, и медаљи се радујеш, али ово је био корак који је превагнуо да ли идемо горе или смо направиле нешто о чему нико неће причати.
Баш против Аустралије се и повредила. О чему је у тим тренуцима она размишљала, посебно јер је почетком године имала проблем са истим раменом, питали смо Петровићеву.
- Када ти све саиграчице приђу, као што су мени моје пришле, схватиш колики је улог и да, на неки начин, бираш. Нажалост, много пута сам у својој каријери бирала такве тренутке. Имала сам среће, јер то је био већ крај. Знаш да је то још 20 минута, па још 40... Стисни зубе и биће лакше.
Не дозвољавајући да се од тог њеног потеза прави било какво „херојство”, Петровићева је желела да дода.
- О мени се више прича, а нико не зна да је, рецимо, Пејџ пред финале у Будимпешти имала велике проблеме са коленима, а није желела ни тренинг да прескочи. То су неки избори које свако од нас прави. Наравно да су мач са две оштрице. Да ниси остварио резултат, вероватно би себи касније замерао, јер си направио хроничну повреду коју осећаш свако јутро. Али, кад освојиш нешто, онда немаш за чиме да жалиш.
Уз широки осмех је додала:
- Можда ћу жалити са 40 година када се ујутру будем једва облачила. Сада не.
Комплетан интервју можете да прочитате у новогодишњем троброју Спортског журнала за 31. децембар, 1. и 2. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.