Милица Дабовић на опроштају од кошарке: Остварила сам своје снове, у Рију је и Бог био уз нас

1

Увек сам веровала у чуда, она су се и дешавала – каже сада већ бивши капитен Србије Милица Дабовић

ФОТО: Д. Жарковић

Тог 20. новембра 2002. године у Вршцу, Србија и Црна Гора је играла меч квалификација за Европско првенство.

Победиле су Летонију – 90:82, и направиле први корак на путу ка Евробаскету у Грчкој.

Баш нам том мечу у дресу националног тима дебитовала је Милица Дабовић. Имала је тада само 20 година, представљала будућност наше репрезентације. И те како светлу будућност.

Мало више од 14 година касније, 26. новембра 2016, у Нишу, Србија је опет играла меч квалификација за Европско првенство, у њеном тиму је била и Милица Дабовић. Последњи пут!

Девојка која је последње четири године носила капитенску траку, у среду је пред пет хиљада Нишлија, репрезентацији рекла збогом.

У тих 14 година стало је много тога, било је успона и падова, разочарења, али и остварених снова. Довољно да Милица подвлачећи црту каже:

Не жалим ни за чим!

Кад је пре почетка утакмице примила поклоне од Драгана Ђиласа, сада већ бившег председника КСС, и Уроша Парлића првог човека РКС Источне Србије, у очима су јој се скупљале сузе.

Није могла да из суздржи ни док је певала химну. Али, кад се све завршило, окружена децом која су се тискала не би ли добила слику или аутограм, Милица је била насмејана.

Никада нисам била срећнија – поручила је не скидајући осмех са лица.

Осећај није променило ни то што је наш тим изгубио баш на њеном опроштају.

Ја сам увек задовољна собом и никад нисам незадовољна отишла са терена. Увек сам давала сто одсто, било да играм два минута или 32. Девојке сада треба да се боре без мене, да схвате где су, па да следеће године одбране титулу европског првака. Желим им сву срећу. Једино остаје жал што нећу више играти са својом сестром. То ме мало боли, зато сам заплакала током химне. Сада и дефинитивно знам да више никада нећу стајати поред ње и певати химну

Како је признала, ни сама није знала колико је утакмица одиграла за репрезентацију. Помало је разочарана што су то „само” 72 меча.

Да сам раније знала, не бих се сада опраштала, већ бих ишла до сто – додала је уз осмех Дабовићева.

Сада ће имати урамљен дрес са бројем 72, да никада не заборави колико је дала националном тиму. А дала је много. И она је од репрезентације добила много. Испунила је сан који је сањала од како је први пут пробацила баскетару кроз обруч, отишла је на Олимпијске игре.

Мој циљ су биле само Олимпијске игре, ни злато ни бронза. Ја сам свој циљ и сан остварила, зато могу да кажем да не жалим, већ да се сада осећам најсрећнијом особом. Увек сам на терену давала све од себе. Бог је био уз нас, имали смо и среће, па да своју каријеру завршим на стварно најбољи могући начин. Није ми ово тешко пало. Оне се сада саме боре, један капитен одлази, други ће доћи. Надам се да ће изабрати правог који ће моћи да ради све оно што сам ја радила. А само ја знам шта сам.

Кад се осврне на последњих 14 година – током којих је пропустила неколико акција, како јој све изгледа, питали смо Милицу.

Увек причам како се све дешава са разлогом и стварно верујем да се чуда дешавају, она су почела да се остварују када је Марина Маљковић преузела репрезентацију. Веровала сам и та наша енергија је победила, оно што ми имамо. Жао ми је само што девојке које су пролазиле кроз репрезентацију нису схватале колико је то заправо важно, за шта и за кога играју. Моја сестра и ја смо одувек биле свесне тога. Зато смо се и одлучиле да играмо за Србију, а не за Црну Гору, иако сматрам да бисмо и тамо оствариле велике успехе.

И овај тим, каже њихов сада већ бивши капитен, зна за шта се бори.

Знале смо, зато смо и освојиле ове две медаље.

Кад би требало изабере један меч из свих ових година, који би био, упитана је Дабовићева.

Четвртфинале Европског првенства против Турске – одговорила је после кратког размишљања.

Објаснила је и зашто.

Тада је то био прави тим, тада је тај тим гинуо и таква утакмица се више неће поновити.

Меч против Украјине није био само опроштај од репрезентације, већ од кошарке уопште.

Некада ми је кошарка била све на свету, више није. Сада ме неке друге ствари окупирају, време је да ставим тачку на ову причу – поручила је Милица Дабовић.

Повезане Bести

Kоментари (1)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
nemam pojma

Svaka čast Mico, lepotice. Toliko energije u igri skoro da nikad nisam video koliko je Milica pružala u svojoj karijeri, na skoro svakom meču. Izvanredna odbrambena igračica, dobar šuter, motivator, motor ekipe. Voleo bih jednog dana da je vidim kao trenera ženske ekipe Partizana.

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру