Јована Ногић - Од девојчице која је јурила репрезентативке за аутограм, до оне чији се потпис тражи

Ааа... Има још! Узвратила је Јована Ногић у тренутку када су јој навијачи вратили фломастер који претходно она вратила у публику. Пре свега гога, потписала је један дрес наше репрезентације. Дрес који ће бити вредна успомена неком од тих малишана.

И тако је после сваке утакмице. Клинци су без престанка навијачким реквизитима „гађали”  наше репрезентативке у пролазу са терена у свлачионицу. Било је ту лопти, маскота, мајица, још дресова, плаката... Било шта на шта је могао да се стави потпис. И све док и последња ствар није потписана, наше репрезентативке нису одлазиле у свлачионицу.

То је био њихов начин да узврате за сјајну подршку.

- Знам како им је. Некад сам и ја тако – причала нам је Јована, не дижући главу док је изнова и изнова потписивала све што био  јој пало под руку.

Да! Некад је она „тако”. А сада је она „та” чији се потпис тражи. И не крије...

- Супер је осећај! Хвала овим дивним људима на подршци. Значило нам је. Увек су нам били ветар у леђа. Наш шести играч.

Једна ствар је јасна – није тешко бодрити наше кошаркашице. Због велике жеље коју увек емитују, због борбености, пожртвованости... Чак и када греше, а било је и таквих утакмица. И биће их. Али, њих није могуће не волети. Сада то знају и људи на неком скроз другом крају света.

А посебно је била заразна њихова велика жеља за победом. Чак и утакмици у којој није било неког претераног резултатског значаја. Осим што је победа у спорту „аксиом”. Или – како Јована оценила...

- То је тај српски инат!

И још...

- То је питање поноса!

После свега – наше кошаркашице заиста имају на шта да буду поносне. Како су  - свака посебно - расле од првог дана када су се окупиле, како су као тим расле кроз такмичење по групама. Како су наговестиле лепе дане и у будућности. Да та драстична смена генерација у нашем тиму ипак не мора да буде болна.

- Стварно задовољна игром, саиграчицама. Посебно смо у тој утакмици против Француске испоштовале план...

Осим што су расле како је такмичење одмицало, јасно се видело и да су све опуштеније на терену. Да се ослобађају тог притиска који их је у поједним тренуцима баш спутавао... Док се сасвим нису ослободиле и заиграле...

- Рецимо, та утакмица против Француске је била прва у којој смо и могле скроз опуштено да играмо, јер смо већ имале обезбеђено четвртфинале. Одмах је лакше.

Не само то...

- Коначно смо се опустиле. Нисмо само гледале где је Ивон, па да додамо њој да она решава. Све смо биле укључене у утакмицу, фокусиране. Много смо лепо играле. Баш имам осећај да смо се ослободиле, да се више нисмо толико ослањале на Ивон, Тину, Нецу, Сашу... Таква утакмица на нам је баш била битна. И пред четвртфинале, али и за даље.

Јер – пред овим тимом је још много важних мечева.