ПЕТА ЛИЧНА: Теодосић заслужио много више поштовања

ПИШЕ: ПРЕДРАГ САРИЋ

Да су кладионице имале у понуди игру „Ко ће први отпасти са списка кандидата репрезентације Србије” квота на Милоша Теодосића би била међу највећима. Да је неко уложио новац на ту могућност данас би сигурно био богатији макар за један добар ауто, ако не и стан!

Вест да се Светислав Пешић одрекао Теодосића примљена је са неверицом. Кад је потврђена, сви који су на било који начин везани за кошарку били су у шоку. Првенствено због начина на који је стављена тачка можда чак и на најлепшу репрезентативну каријеру у 21. веку.

Није спорно да сваки селектор има право да бира са ким ће и како остварити циљ. Није спорно ни то што се у Пешићеве планове не уклапа без дилеме најталентованији плеј Србије у последњих 20 година. Јер, на Пешићу је одговорност да се пласирамо на Светско првенство и освојимо медаљу на Европском првенству ма колико то било тешко. Ако је већ њему „глава на пању” онда га не треба исхитрено дочекати „на нож”.

Пешићеве колеге, свакако меродавније за стручне анализе, боље ће проценити да ли је искусни Ваљевац требало да буде у тиму макар само за тренутке кад је густо. Макар било то за једну утакмицу – попут Саше Ђорђевића на СП у Атини 1998. или Влада Дивца у Индијанаполису 2002. Селекторова визија се сасвим сигурно није променила за седам дана. Као што је извесно и да је Пешић и пре објављивања списка кандидата за Европско првенство био добро упућен у све Теове врлине и мане. Тако, да у томе не треба тражити разлоге оваквог епилога.

Нико, никада није Теодосића у екипу звао због чврсте одбране, већ због непоновљивих креација које су доносиле трофеје. Последњи пример је Серђо Скариоло. Тренеру светских првака цела сезона у Виртусу исплатила се у само две утакмице. Оне у полуфиналу и финалу Еврокупа, у којима је наш ас био најбољи асистент, односно најбољи стрелац.

Међутим, за начин на који је отписао вансеријског чаробњака магичне игре му се већ сада може приговорити. Јер, Теодосић је (као и Пешић) због свега што је дао нашој кошарци заслужио не мало, већ много више поштовања.

Теодосићева сјајна каријера у репрезентацији почела је са кадетским златом на Европском првенству 2003, наставила се две године касније медаљом исте боје на јуниорском ЕП. Блистав учинак заокружио је златом са младом репрезентацијом на континенталном шампионату, његов учинак на том такмичењу „подвучен” је за сва времена МВП признањем.

Са успесима је наставио и у сениорима. Додуше није имао среће да се окити златом, али два сребра у конкуренцији Американаца на Светском првенству 2014. и Олимпијским играма у Рију, као и сребро на ЕП 2009. домет су за понос. А да је био здрав 2017. и 2019. године питање је да ли би сада о Дончићу и Словенцима причали као шампионима Европе, односно да ли бисмо се из Кине вратили без одличја.

Кад се томе додају клупске титуле првака Европе и Еврокупа, бројна индивидуална признања у Евролиги, као и податак да је био најбољи играч Старог континента 2010. у избору ФИБА, јасно је да Теодосић спада у најплеменитији ков српске кошарке свих времена.

Памтиће се и то да се Тео увек, па и сада, одазивао и први долазио на припреме државног тима. Никад није условљавао, нити тражио оправдања, већ је био ту да поведе тим. При чему се 2019. повредио на утакмици репрезентације и ризиковао сезону у Виртусу. И увек је умео да преузме одговорност у најтежим ситуацијама на терену.

И зато је у његовом случају требало имати много више стила. Играч његових квалитета и заслуга се не ставља на списак реда ради. Или се зове ако је сигурно у 12 или се уопште не позива. На овај начин, нити ће тренер који је нашој земљи донео два последња злата добити на ауторитету у екипи, нити у јавности. Нити ће Теодосићева звезда изгубити нешто од свог сјаја. А надамо се да у коначници ни Србија неће бити на губитку...

Остао је само опор утисак, због недостатка стила и непоштовања заслуга.