СВЕТИСЛАВ ПЕШИЋ - Живот тренера (ни)је бајка

0

Селектор Србије о својој књизи и потреби да не живимо у прошлости, већ да се прилагодимо времену садашњем

ФОТО: Dragana Stjepanović

У време док је био тренер берлинске Албе, средином деведесетих, Светислав Пешић је у Роштоку упознао Ангелу Меркел, тадашњу министарку екологије. Том приликом пожелели су једно другом напредак у послу и обоје су достигли врхове.

Ове године Немачка и цео свет испратили су чувену канцеларку у пензију, а Светислав Пешић се после једногодишњег тајм-аута, вратио у игру. Са младалачком енергијом у 72. години, вољом и жељом да српску кошарку покуша да врати тамо где јој је и место у светски врх.

Позивница на промоцију Пешићеве књиге „Моја игра, мој пут” уз додатак „од коша на комшијском дуду до врха света” утицали су на то да прича не крене од тога како искусни тренерски вук намерава да понови Истанбул и Индијанаполис, кад је са репрезентацијом Југославије освојио Европу и свет. Од тих тријумфа су протекле две деценије у којима смо имали одличне резултате, али нисмо осетили сласт тријумфа.

На почетку разговора нагласио је да није имао амбицију да напише књижевно дело, већ да је реч о публикацији. Која ће се судећи по ономе што нам је причао безмало деведесет минута читати у даху.

- Често сам добијао понуде, додуше не овде, већ у Немачкој и Шпанији, где тренери доприносе и писањем књига. Иако смо у кошарци далеко отишли, интересантно је да смо, што се књига тиче, на зачељу. Ранко Жеравица је доста написао, стручних књига пре свега. Аца Николић је нешто написао... Озбиљну понуду добио сам својевремено од једне од најпознатијих издавачких кућа у Немачкој, коју интересују истакнути спортисти у тренутку њихове популарности. Мене су звали у време кад се снимао филм „Светислав Пешић више од тренера”. Међутим, занимала их је чиста аутобиографија, са анегдотама и догодовштинама, па се нисам нешто посебно запалио... – почео је причу Пешић.

Знао је да ће осетити кад је тренутак да седне за компјутер и почне да пише. Пре пет година је први пут за педесетак година имао вишак времена.

- После операција 2016. сам мислио да више нећу да будем тренер. Помислио сам, доста је... Био сам на рехабилитацији шест, седам недеља. Пре подне је на програму била рехабилитација, поподне смо били слободни. Дође ми у посету директор болнице, иначе олимпијски победник на 800 и 1500 метара, пита како проводим време. Кажем му: „Досадно је”. Пита ме: „Јеси ли написао књигу?” и што кажу Босанци убаци ми „мрмак” у стомак. Кад сам му рекао да нисам, каже ми: „Седи и пиши, неће ти бити досадно”. Сутра ујутро сам позвао Веру и рекао да ми припреми све белешке које сам писао за бројна предавања која сам имао по свету.

О писању књиге консултовао се са нашим колегом Александром Милетићем.

- Позовем Сашу и питам за мишљење... Каже ми, могу да помогнем, али не могу да пишем твоју књигу. Мораш сам да се одлучиш и у глави осмислиш шта желиш. Прва поглавље моје књиге било је „Живот тренера није бајка”, међутим то је прерасло у први део књиге.

Један од најбољих примера да није баш тако је сам Пешић. Иако је имао тешкоћа током каријере, бајковитом су је учинили тријумфи са Југославијом, Немачком, Барселоном...

- Није реч о мом животу, већ генерално о животу тренера у ком има пораза и победа, разочарења, препрека... Пишем наравно о мени и мојим искуствима - одакле долазим, како ме стварала социјална средина, како сам почео да се бавим спортом... За разлику од данашње генерације и играча који за сезону промене четворицу тренера, за целу каријеру имао сам четворицу. На основу тога пишем.

Наглашава да живот тренера не може да се посматра само из перспективе успеха.

- Тренер не може да буде свако. Да би био тренер, морао си да се бавиш кошарком. Не мораш да будеш сјајан играч, Ивковић и Вујошевић, Еторе Месина, такође, нису били врсни кошаркаши, али су постали врсни тренери.... Прво и основно је знање о кошарци. Ако немаш знање, немој ни да улазиш у салу. А разлика између добрих и најбољих није у знању, већ у посвећености, страсти и одрицању.

Велики тренерски квалитет, по Пешићу, је спремност да носиш одговорност за другог и да ћутиш.

- Битно је да не проналазиш разлоге за неки пораз у повредама, судијама... Данас је мало тренера од којих нећете чути: „Не бих разлоге тражио у овоме, али нисмо били комплетни”. Кукају као да ће их то спасити пораза. Пабло Ласо можда није најбољи тренер на свету, али је 15 година у клубу где се првенствено траже резултати. Последњих месеци сваку утакмицу половина играча његовог тима не игра, а то никад неће поменути... Изузетно ценим кад тренер носи одговорност и не дели је ни са ким, не дајући оправдање и поштујући оне који су играли. Можда су они слабији, али мораш да их поштујеш и да, без обзира на ниво квалитета, извучеш најбоље од њих.

Каже да се страст и посвећеност огледа и у томе да за тренере не постоји пауза.

- Наш посао почиње много пре тренинга и завршава се знатно после њега. Та два сата тренинга су важна, али све пада у воду ако ти пре њега ниси све припремио и прошао у глави, припремио не само играче, већ и физиотерапеуте... Потпуно исто се ради и кад је био најбољи и најгори тренинг или кад дође до конфликтних ситуација.

ДВЕ СТРАНЕ МЕДАЉЕ

Имате ли утисак да мислимо да смо лепши и бољи него што стварно јесмо?

- Дефинитивно. Мада то понекад није лоше, јер ми смо и раније постизали врхунске резултате не само у кошарци, већ и другим спортовима, захваљујући самопоуздању које имамо понекад и без аргумената. Правимо се важни, повећа нам се самопоуздање и ми победимо. И сви мислимо да смо најбољи.

И противници тако прилазе?

- Ту је већ друга ситуација. Без жеље да себи наводим воду на воденицу, сад смо у хендикепу. Пошто се бусамо да смо пет пута прваци, да смо олимпијски шампиони, а нисмо, сви ривали мисле да смо репрезентација Југославије и свака победа за њих је победа сезоне.

ВАСПИТНИ ТРОУГАО

Причајући о утицају социјалне средине и поредећи времена Пешић каже:

- Некад сте имали троугао породица – школа – улица. И улица нас је формирала. Сад интернет има тако велику улогу, а улица не, јер нико не излази напоље. Школа је сад само образовна установа, изгубила је основну, васпитну улогу. Мало њих се бави васпитањем, не кажем да се родитељи не баве децом, али ни то није као раније.

Дигресијом да у модерној кошарци нема или врло ретко има конфликтних ситуација на тренутак скреће са тренерске приче.

- Не оних између тренера и кошаркаша, него између самих играча. Раније, кад у свлачионицу уђе главни играч, он построји онога који се није залагао или није додао лопту на време. Данас играчи не желе да улазе у конфликте ситуације, то им је стрес и то је највећа промена у кошарци. Има их у атлетицизму, брзини, техници, у тактичко-техничком погледу, али тог разговора и критике који доноси побољшање, данас је много мање.

Не слаже се да су тренери ентузијасти потпуно „изумрла врста”. Верује да их има у малим местима.

- Ако хоћемо да будемо бољи, морамо прво да имамо тренере, да у клубовима разумеју да је основа сваког клуба стручни рад. А без организованог, професионалног система рада тешко је очекивати побољшање у том погледу.

Кад је на ред дошла прича о томе да је данас реткост видети тинејџера у редовима наших највећих тимова, Пешић констатује да „не треба превише да се хвалимо како је раније баш све било боље”. И почиње анализу:

- Тачно је да су млади добијали шансу много раније него сада, али нисмо имали странце. То је условило да си сам морао да ствараш играче квалитета странаца, јер ниси имао избора. Тањевићу је био потребан центар, а није могао да доведе неког из Црвене звезде или Партизана где су ишли најбољи. И довео је Радовановића, па је од њега створио центра, олимпијског победника.

Подсећа да је Мирко Новосел први почео да не прави играче, већ врхунску екипу довођењем најбољих из других клубова.

- Имајте у виду и да тад није постојао НБА и да наши играчи нису одлазили у иностранство, јер су били задовољни овим што су имали овде. Били су код куће и играли у најјачој екипи у Европи. А чак и да су имали потребу да иду, нису могли, јер је административно правило било да у иностранство може да се иде после 28. године. Онда су, не револуционарно, али континуирано почела да се мењају правила. Отварају се границе, ми идемо у Европу, полако долазе странци. Немамо центра, ми га доведемо из Америке. Потом и бека. Лагано смо почели да доводимо играче на најважнијим позицијама у кошарци. Све су важне, али без јединице и петице не можеш да почнеш утакмицу. То се није променило, тако је и данас.

Тврдњу да није било правило да се млади бацају у ватру аргументује примерима Зорана Славнића и Александра Ђорђевића.

- Мока и Саша као најбољи плејмејкери државе у свом времену су касно добили праву шансу. Није Мока постао у 20 година репрезентативац, Жеравица није хтео ни да чује за њега. Процветао је тек кад је Новосел постао главни тренер. А и пре тога је Мока био добар, па није добијао прилику. Није ни Ђорђевић. Први сам га узео у А репрезентацију на Балканијади у Букурешту. Неко нам је отказао и ми останемо само са Пахлићем на беку. Зовнем Партизан и кажем нека се спреми и дође Ђорђевић који је имао 18 година. И тако он уђе у воз на Дунав станици, читаву ноћ је путовао спаваћим колима и прикључио нам се. У правој репрезентацији заиграо је тек код Ћосића 1987. и кад је он отишао није га опет било неко време.

Као битан фактор мање продукције и шансе истиче смањење земље.

- Одавно не живимо у Југославији. Одавно смо само Србија са огромном кошаркашком традицијом, историјом, резултатима, али на мањем простору.

Последица - више немамо квантитет талената као некад.

- Имамо талената, али не у толиком броју. Само конкуренција ствара квалитет, а зато што смо мањи конкуренција је слаба. Све ваше колеге прво питају зашто немамо више плејмејкера. Немамо десет, али имамо тројицу, четворицу, ове младе, па Аврамовића... А онда констатују није он плеј! Па ни кошарка није више као раније. Данас ако немаш баланс напада и одбране, не можеш да играш. Можда је Ђорђевић у она времена могао, можда Дончић и Јокић у ова времена могу мало да се шлепају у одбрани. Али они имају такав нападачки квалитет којим све компензацију. Јокић је сад постао и бољи одбрамбени играч, сасвим је нормално што зрелије игра. Све ово причам да бих свима приближио да је стварање плејмејкера процес у ком учествује он, тренер, саиграчи у екипи, репрезентација, конкуренција, његов агент.

Акцентујући да сви у Србији морају да буду сложни и схвате да морамо да се мењамо и да организујемо у складу са захтевима времена, закључио је:

- Сви се чуде толиким успесима Шпанаца, па они имају много бољи систем него ми и зато имају много већи број компетитивних тренера у Европи са много бољим статусом од наших. Уз то наравно иде и то да је шпанска репрезентација у свим селекцијама у последњих десет година освајала прва места и титуле, а ми нисмо или смо их ту и тамо освајали. Комплетан систем организације мора да буде адекватан времену у ком живимо, који подразумева апсолутни професионализам.

ЂОРЂЕВИЋ НАПРАВИО ФАНТАСТИЧНЕ РЕЗУЛТАТЕ

Говорећи о томе колико живимо у уверењу да смо јаки као некад, поменуо је Александра Ђорђевића.

- Сашини резултати су фантастични. Али код нас се ни то не признаје, зато што још мислимо да смо Југославија. А ми смо Србија - земља са огромном традицијом где је популарност иста као што је била, можда и већа, али је и много већи притисак на спортисте.

Повезане Bести

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру