Паспаљ се за Журнал присетио злата у Аргентини: Нисмо се радовали, било је очекивано

0

Са Дивцем и Савићем сам после финала попио пиво на тераси хотела, нисмо имали осећај тријумфализма, знали смо да ћемо бити прваци света. Нико нас није дочекао, вратили смо се кући са осам преседања, људима је било нормално да су Плави шампиони - казао је Паспаљ

ФОТО: kss.rs

На месту где је одржано прво Светско првенство у кошарци у дворани Луна парк у Буенос Ајресу 1950. и Југославија заузела последње место, 40 година касније Плави су освојили златну медаљу и после Љубљане 1970. и Маниле 1978. трећи пут постали шампиони света.

Касније ће репрезентација наше земље, тада су је већ чинили момци из Србије и Црне Горе, још два пута бити на крову света, 1998. у Атини и 2002. у Индијанаполису.

Ова хронологија показује заправо пређени пут кошарке и њеног окомитог развоја у држави које одавно нема, али чији се домет са баскетаром изучава као највише достигнуће и особен стил под патентираним називом југословенска школа кошарке.

Позвао сам једног од креатора једног од најубедљивијих тријумфа Југославије на великим такмичењима – Жарка Паспаља, доброг духа овог државног тима. Скроман, какав је увек и био, спонтано је реаговао, онако из дубине душе:

- Пријатељу, време неминовно иде напред, кога и да ли младе уопште занима шта је било у време када се они нису ни родили. Живимо у времену кад је битно само оно што се данас догоди...

Прекидам легендарног аса са: Неки догађаји не би смели да се забораве!

- Сећам се, наравно, али са данашњицом то нема ни благог додира. Издвајам да је то било једно такмичење у низу наших победа, још једно финале великог такмичења и требало је да их буде још десет после тога...

Узима Паспаљ дах, па изговара да не разочара оне у чијим срцима је доба које не бледи:

- Финале са СССР-ом је било релативно неинтересантно, нису могли Совјети да нам пруже достојан отпор, у групи смо добили још убедљивије...Практично смо посао завршили у полуфиналу победивши САД...

Застао је Паспаљ, нисам хтео да му поставим питање и...

- Знаш шта ми је било најзанимљивије? Вратили смо се у хотел после финала и Дивац, Савић и ја попели смо се на терасу на крову да попијемо по пиво. Нисмо имали никакав осећај тријумфализма. Знали смо да ћемо победити, били смо супериорни. Пре тога смо били на Играма добре воље у Сијетлу, и тамо смо победили, наравно и домаћина. А то је био „Мундобаскет“ пре Мундобаскета у Аргентини са истим учесницима. Једина разлика је била што се повредио Дино Рађа, уместо њега из Београда је дошао Зоран Јовановић, а и ја сам изврнуо ногу у Сијетлу, али сам се дочепао земље гаучоса. Били смо баш моћни у једном од низа догађаја...

И шта је било после, обично се пита у емотивним разговорима, кажем Паспаљу.

- Вратили смо се кући у Југославију са осам преседања... никад да стигнемо. Део репрезентације изашао је из авиона у Загребу, ми остали у Београду. Дочекала су нас можда двојица новинара, већ се заборавило да смо светски шампиони. Ваљда су сви то од нас очекивали, као и ми...

Још један уздах Паспаља:

- И да не заборавим догађај са заставом, који тада нико није поменуо. Ни ми међу собом се тиме нисмо бавили, реакција Дивца била нам је у том тренутку најнормалнија, ко каже сада другачије масно нлаже. Годину дана после тога када је Југославија почела да се распада о томе је почело да се прича и тај догађај до дан- данас испада неком најважнији. О томе се још увек пише као да је то било најважније...

У Аргентини нико од Вас није наслућивао да ће Европско првенство у Риму 1991. бити последње велико такмичење на којем ће учествовати СФРЈ, Плави како су Вас од миља звали?

- Никоме то није падало на памет, не верујем да је неко могао и да претпостави како ће се завршити прича са Југославијом. Били смо занимљива група људи која је на припремама проводила по три-четири месеца по планинским беспућима. Ми бисмо живнули кад стигнемо на велико такмичење.

Били сте добри међу собом, није било подвајања?

- Све су то били добри момци са својим бубама и бубицама. Селектор Душан Ивковић је знао да се постави према свима. Дуда је светски човек, истински шмекер. Велики тренер и људина, да кажем тако у моменту сентименталности према тим људима и једном ишчезлом времену. Поштовао је и форму, али знао је да одабере не само играче и сараднике, већ и човека у њима.

Да закључимо...

- Злато у Аргентини на Светском првенству било је још једно у низу. Пре тога тријумфовали смо на Евробаскету у Загребу 1989, после тога такође на Европском шампионату у Риму 1991. А онда после тога... било је пуј пике не важи.

СФРЈ се распала, та генерација никада више није заиграла у истом државном дресу. Изостао је судар најјаче репрезентације са Дрим тимом који је свет очекивао, али и ништа није урадио да до њега дође.

Повезане Bести

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру