По годинама га одавно сврставају у ветеране, духом тинејџер, а ниједан процесор још није победио брзину његових мисли. И сада, кад му се ближи 82 рођендан не мирује.
На Златибору осим шетње од десет километара свакодневно је са унуком на кошаркашком терену. Јавио нам се са сетом, јер да није специфичне ситуације сада би се обележавао јубилеј 45 година кампа „Јуниор”, односно „Професор Александар Николић”.
- Заједно са Микијем Павићевићем и многим младим тренерима учествовао сам у стварању првог кошаркашког кампа на нашим просторима. Био је стациониран у Дечјем одмаралишту „Голија” која је тада није имала кошаркашке терене, да би данас постала један од најбољих дечијих спортских центара. Са две дворане, затвореним базеном, три отворена кошаркашка терена... Првих пет година смо сву децу, а било их је по 150 у смени водили у колони, свако је са лоптом у руци, коју није смео да спусти на земљу, ишао до терена који су били изнад Здравственог стационара Чигота – почео је причу Братислав Ђорђевић.
Пандемија је победила наду да би барем радом у једној смени могао да се одржи континуитет и обележи јубилеј за понос. Уз констатацију да је тужно видети закључану Голију, са празним салама и теренима. И тек по неким клинцем који самостално шутира на кош.
- Ово је било место на коме су током јула и августа боравили скоро сви најбољи играчи из Југославије, касније и многих иностраних земаља. Владали су ентузијазам и другарство. Стручни рад је био на највишем могућем нивоу, јер су у раду учествовали најбољи српски, југословенски и светски тренери. Сви су пролазили комплетну технику и индивидуалну тактику и добијали инструкције на чему треба да раде следеће године.
У анализи кошаркашких активности овог лета Ђорђевић уз честитке Милошу и Јовану Теодосићу и Срђану Стојановићу, наводи примере са Сребрног језера и из Ивањице, где је са мањим бројем учесника одржан континуитет.
И ту се враћамо на почетак, односно најновију идеју покретача бројних сјајних акција у нашој кошарци. Ђорђевић нуди идеју како победити корону, боље речено како и са свим препрекама унапредити квалитете талентованих играча.
- Некад сам предлагао и организовао, сада маштам о томе да се сви српски тренери у својим срединама укључе у индивидуални рад макар са једним, идеално са петорицом играча. Имамо око 2000 школованих тренера који би током августа на отвореним теренима, наравно уз све мере које препоручују медицински стручњаци, могли да окупе импозантан број младих кошаркаша и унапреде њихове индивидуалне квалитете. Величина кошаркашког терена омогућава и рад уз држање прописане дистанце. Надам се да моје маштање није далеко од могуће реализације уз спремност стручњака да жртвују вишак слободног времена повећаног због пандемије и нове моделе рада уз примену свих превентивних мера. Окренимо се, надам се и да се то ради, индивидуализацији спортског тренинга док не прође ова пошаст.
На питање где се изгубио некадашњи елан и ентузијазам тренера да проводе лета преносећи знање млађим колегама, као и ових да уче, Ђорђевић уз сету у гласу одговара:
- Постали смо себични, свако гледа себе. Раније смо умели више да делимо са другима...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.