Радовановић: Разговарао сам месец дана са Партизаном, али се нисмо договорили

Као спортски директор повратника у КЛС, Слободе из Ужица. Поред блиставе играчке биографије за то место квалификују га четири национална Купа и два јадранска прстена са са ФМП-ом, у којем је провео 14 година.

Пред распад СФРЈ је завршио богату играчку каријеру у Венецији и вратио се у Сарајево. Ушао је са супругом у приватни бизнис, али га је рат отерао из града у којем се афирмисао као спортиста и човек.

Дошао је у Београд и отворио ново поглавље у животу. Са Небојшом Човићем, постао је заштитни знак клуба из Железника. Трајало је до 2010... Шта сте радили у протеклих осам година, чиме сте се бавили?

– Одмарао сам се од кошаркашких обавеза, пауза ми је добродошла да се пресаберем, више времена посветим супрузи и деци. Отворио сам кафић РР у Жаркову, више то води син, али сам и ја свакодневно био тамо. Дружили смо се, уживали, али и седење и причање досаде.

Откуд Ви у Ужицу?

– Ужелео сам се кошарке, а позвали су ме људи, Саша Туровић који живи у Чикагу, а улаже у Слободу је дошао да се договоримо. План је да то буде на три године, али ћемо после прве сести и видети да ли смо задовољни сарадњом.

Пре договора са Ужичанима појавила се информација да ћете у Партизан?

– Разговарали смо месец дана, али се нисмо договорили.

Ужице је далеко од Београда у који сви хрле, а ви сте кренули у обрнутом смеру.

– Има пуно потенцијала да се нешто озбиљно направи. Шта фали играчима у Чачку или Ваљеву? Тамо ће добити већу минутажу, постаће играчи. Ови златни јуниори из великих клубова треба да пронађу средину где ће играти. У Ужицу смо задржали четворицу старијих, остали ће бити 20-годишњаци. И потписујемо уговоре на најмање две године.