Жељко Обрадовић, кум, саиграч, саборац и надасве пријатељ, емотивним говором се опростио од легендарног Светог Саве, кога како је рекао ниједном није ословио именом.
- Моје дружење са Савом је почело негде 1978. када смо играли заједно у јуниорској репрезентацији старе Југославије. Одмах је нешто кликнуло између нас да смо постали нераздвојни, да је то пријатељство трајало све ове године. Много је битније било да смо један другог разумели, помагали један другоме. Мени је увек било важно његово мишљење, увек сам га звао у неким најтежим тренуцима живота. То је ваљда тако кад неком верујем и кад ти је драг и кад знаш да неће да ти каже оно што желиш да чујеш, него истину – рекао је најбољи европски тренер.
Низао је успомене на дружења са Бобаном Петровићем, Мишком Марићем, али и са глумачким бардом Богданом Диклићем.
- То дружење је било од ујутро до увече, стално смо ишли заједно и смишљали разне шале. Ја сам био Цврле, зато што сам био најмањи звали су ме Цврчак. Дика смо због наочара звали Ћоро, Сави смо говорили да није нормалан, јер да је нормалан не би био толики, како може човек да буде 210 см. Једном бих ја био предмет зезања, други пут Сава, па Дик и то је било нешто најлепше у нашем дружењу.
Поделио је Обрадовић и приватне успомене, сећања на рокенрол, песму која је после вести о Савовићевој смрти пуштена на чачанској радио станици, на то да су се на Саву у многим стварима угледали...
- Кића је као и увек осетио неке ствари па је поставио Саву за спортског директора и то је та година кад смо успели да направимо невероватан резултат и будемо прваци Европе. Савине заслуге за тај успех су невероватне. То најбоље знам, јер знам колико ми је помагао у односу са играчима и колико је успео да успостави добар однос са свим играчима те генерације и свима који су радили у клубу. Његова највећа заслуга је што смо успели да играмо у Фуенлабради. Сео је на авион, отишао и у договору са Хозе Кинтаном припремио све за нас – апострофирао је Обрадовић, рекавши да се Кинтана јавио кад је чуо вест да је Сава умро.
Обрадовић није пропустио да се захвали Веселину Баровићу и Данилу Митровићу који су били на сахрани у Требињу. А потом испричао:
- Пре сахране, на гробљу ми је пришао господин Раде Алексић, Савин први тренер и испричао ми какав је био Сава у том периоду. Раде је отац Срђана Алексића, хероја који је погинуо на нестваран начин. Искористио сам прилику да му кажем каквог је хероја имао, а он ми је одржао лекцију из живота и рекао: „Мој син и дан данас живи, захваљујући вама и свим људима који га помињу.” Надам се да ћемо ми наставити да помињемо Саву, јер је он то заслужио. Сава ће живети са нама, успомена на њега ће увек трајати. Нећемо га заборавити – заокружио је Обрадовић сећање на Миленка Савовића.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.