Crno-beli su se oprostili od Milenka Savovića, jednog od legendarnih kapitena, čoveka koji je bio deo sistema koji je Partizan doveo do najvećeg uspeha u klupskoj istoriji – titule prvaka Evrope

Tweet

Željko Obradović, kum, saigrač, saborac i nadasve prijatelj, emotivnim govorom se oprostio od legendarnog Svetog Save, koga kako je rekao nijednom nije oslovio imenom.
- Moje druženje sa Savom je počelo negde 1978. kada smo igrali zajedno u juniorskoj reprezentaciji stare Jugoslavije. Odmah je nešto kliknulo između nas da smo postali nerazdvojni, da je to prijateljstvo trajalo sve ove godine. Mnogo je bitnije bilo da smo jedan drugog razumeli, pomagali jedan drugome. Meni je uvek bilo važno njegovo mišljenje, uvek sam ga zvao u nekim najtežim trenucima života. To je valjda tako kad nekom verujem i kad ti je drag i kad znaš da neće da ti kaže ono što želiš da čuješ, nego istinu – rekao je najbolji evropski trener.
Nizao je uspomene na druženja sa Bobanom Petrovićem, Miškom Marićem, ali i sa glumačkim bardom Bogdanom Diklićem.
- To druženje je bilo od ujutro do uveče, stalno smo išli zajedno i smišljali razne šale. Ja sam bio Cvrle, zato što sam bio najmanji zvali su me Cvrčak. Dika smo zbog naočara zvali Ćoro, Savi smo govorili da nije normalan, jer da je normalan ne bi bio toliki, kako može čovek da bude 210 sm. Jednom bih ja bio predmet zezanja, drugi put Sava, pa Dik i to je bilo nešto najlepše u našem druženju.
Podelio je Obradović i privatne uspomene, sećanja na rokenrol, pesmu koja je posle vesti o Savovićevoj smrti puštena na čačanskoj radio stanici, na to da su se na Savu u mnogim stvarima ugledali...
- Kića je kao i uvek osetio neke stvari pa je postavio Savu za sportskog direktora i to je ta godina kad smo uspeli da napravimo neverovatan rezultat i budemo prvaci Evrope. Savine zasluge za taj uspeh su neverovatne. To najbolje znam, jer znam koliko mi je pomagao u odnosu sa igračima i koliko je uspeo da uspostavi dobar odnos sa svim igračima te generacije i svima koji su radili u klubu. NJegova najveća zasluga je što smo uspeli da igramo u Fuenlabradi. Seo je na avion, otišao i u dogovoru sa Hoze Kintanom pripremio sve za nas – apostrofirao je Obradović, rekavši da se Kintana javio kad je čuo vest da je Sava umro.
Obradović nije propustio da se zahvali Veselinu Baroviću i Danilu Mitroviću koji su bili na sahrani u Trebinju. A potom ispričao:
- Pre sahrane, na groblju mi je prišao gospodin Rade Aleksić, Savin prvi trener i ispričao mi kakav je bio Sava u tom periodu. Rade je otac Srđana Aleksića, heroja koji je poginuo na nestvaran način. Iskoristio sam priliku da mu kažem kakvog je heroja imao, a on mi je održao lekciju iz života i rekao: „Moj sin i dan danas živi, zahvaljujući vama i svim ljudima koji ga pominju.” Nadam se da ćemo mi nastaviti da pominjemo Savu, jer je on to zaslužio. Sava će živeti sa nama, uspomena na njega će uvek trajati. Nećemo ga zaboraviti – zaokružio je Obradović sećanje na Milenka Savovića.