Уморан. После свега био је јако уморан. Није одморио ни минут у другом полувремену. Док су остали имали измене – не честе и не превелике – Рашон Томас је играо. И играо. И играо. На крају омогућио и Џошу Перкинсу да се „прослави”.
После свега, процедио је…
- Исрпљен сам.
И – срећан. Поносан. Мешала су се осећања у експлозивном Партизановом центру. За кога ни тренер Саша Филиповски до последњег тренутка није знао да ли ће – због повреде руке – моћи да игра. И колико ће моћи да помогне. Јер је ровит, али и јер му је форма доста променљива.
А он је одиграо једну од најбољих утакмица од како носи дрес Партизана. Очигледно да воли да је на терену. Што више минута. Да има одговорност. И да ће тада пронаћи снаге да изгура меч до краја.
- Знали смо да је изједначена трка за прва два места у групи, али веровали смо, и даље верујемо, да можемо да будемо на једном од њих. И зато смо јако желели ову победу. Показали смо велико срце. Због чега сам веома срећан.
О својој партији није дужио. Преведена на бројке она је изгледала овако – 23 поена, осам скокова, 29 минута, индекс 24!
- Срећан сам што сам помогао тиму. Био сам мало успорен пре овог меча, због повреде и свега осталог. Срећан сам што сам се вратио и био у могућности да помогнем.
Партизан је сада на добром путу да обезбеди плеј-оф. Почетком марта игра још две утакице – у Тренту и против Метрополитана у Београду.
- Верујемо да можемо да победимо обе утакмице. Само морамо да почистимо све што смо урадили, да схватимо ко смо као тим, да пронађемо наш идентитет. Онда ће небо бити граница.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.