Богдановић: Митови су да се амерички играчи допингују, да имају чудне супстанце

За Богдана Богдановића, момка који је за 26 година, колико је јуче напунио успео да освоји олимпијско, светско и европско сребро, буде првак Европе и МВП руки ол-стара, кажу да је радник попут Дражена Петровића, Предрага Даниловића и Предрага Стојаковића.

Да је таква оцена потпуно истинита уверили смо се врелог августовског дана кад је око 13 часова, после теретане и кондиционих вежби у сали, одиграо два баскета, потом из две серије убацио 200 тројки и после 150 минута ударничког темпа упитао Предрага Зимоњића:

- Поподне почињемо у шест?

Да ли више од десет дана у години проведете без лопте и уласка у салу?

- Отприлике, око десетак дана. Не бројим, више радим по осећају, јер волим да тренирам и будем у сали. Некад дођем и немам неке стриктне вежбе, без сталног притиска и нагласка да на нечему радим. Једноставно волим да дођем, шутнем, да се играм мало. Некад имам и такву врсту тренинга,

Како вам се чини прошла сезона, како је било кад сте пошли у Калифорнију, како сада кад подвуче црта?

- Мислим да сам баш ове године највише напредовао. У НБА играш против најбољих на свету и они те терају да напредујеш кроз утакмице. Просто сам осетиш шта треба да радиш на тренингу, почнеш брже да се крећеш и брже да шутираш. Кад читаш њихове интервјуе, видиш како се загревају и спремају за утакмицу, схватиш да је то скроз другачија кошарка. Сви најбољи играчи раде на брзини. Све покрете почев од шута и дриблинг увежбаваш да урадиш што брже, како би на утакмици могао да будеш комфорнији и имаш веће самопоуздање.

Како сте се привикли на америчку филозофију живота и игре?

- У почетку сам се нервирао, изгледало ми је доста себично. Временом видиш да то није тако, него да желе играче који су незаустављиви. Схватиш да мораш тако да играш, јер се то свиђа публици. Причали су ми да је својевремено Детроит тактику за дуеле са Мајамијем базирао на томе да Двен Вејд не даје поене, а остале да пусте. Удвајали су га, чувала су га по тројица, и поред тога је у тој серији давао по 30, 40 поена... У Мајамију нису припремали тактику да Вејд кад га удвоје дода и отвори некога. И то понекад је чинио, али најчешће је шутирао преко двојице. И погађао. Јер, вежбао је како да даје и кад га удвајају. У НБА се игра за публику, за екстра потез, да нешто што је наизглед веома тешко, чак неизводљиво, прикажеш као доста лако за тебе као играча.

Како је било доћи из тима који је освајао титуле, у Сакраменто ком наизглед резултат није важан?

- У почетку тешко. Заређају се порази, а моја екипа је била у „реновирању”. У почетку сам се нервирао због једног, можете тек да замислите колико кад се вежу три четири пораза. Много је тешко кад напорно радиш и губиш. Тешко је и да се опоравиш, наставиш јако и останеш сто посто у фокусу на тренингу. Кад побеђујеш имаш самопоуздања и више енергије. Било ми је тешко и да се привикнем да се свима даје подједнака шанса, просечно по 20-так минута. Дешавало се да почнем лоше и останем у игри, али и да као против Детроита будем стартер, убацим девет поена за шест минута, а тренер ме изведе и не играм целу другу четвртину. Јер, на старту су сви имали једнаку прилику да би се видело ко шта може.

У Европи се играчи припремају са клубом, а у НБА сте сами креатори кондиционог програма?

- Много је утакмица, сезона је много напорна. Док сам био у Евролиги и ја сам мислио да је то само прича и да они не тренирају толико. Али не би били толико добри да не раде много. Митови су да се амерички играчи допингују, да имају чудне супстанце или раде другачије. Физички су предодређени за спорт, од малих ногу гледају добре играче и уче уз њих. Од 14, 15 године су у теретани, колико је она важна тек тамо се види. У Европи је много мање утакмица, тренинзи су системски постављени да се екипа усавршава и да кроз њу напредује појединац, а тамо је основ индивидуални рад како би се направио играч који је у неком елементу незаустављив.

Које сугестије сте имали од Стојаковића и Дивца?

- Види се колико су искусни, труде се да не правим исте грешке као они. Наговештавали су ми које би могле да буду, говорили „немој да мислиш да је саиграч себичан, то је таква кошарка, мораш да се навикнеш”. Овде су свуда најбољи играчи, долазе као и ти из најбољих колеџа и екипа света, имају неки квалитет због ког су овде. Било је и савета попут оних како Дуренту суде фаул, да је то нормално и због тога нема нервирања. У НБА се поштује нека хијерархија, постоје неписана правила која се на терену можда и виде. На њих мораш да се привикнеш.

Ко су играчи који одскачу од свих, они неухватљиви?

- По мени, само двојица су стварно незаустављива – Леброн и Дурент. Физички су надмоћни, знају да користе тело. Дурента је немогуће чувати, деси се крене да дрибла, сам себи закомпликује живот и промаши, а онда већ у следећој акцији се из дриблинга дигне за три поена и погоди. И не може да блокира на дужи период. Има и других који су врхунска класа, за које можеш се потрудиш да их чуваш, али ову двојицу стварно не постоји човек који може да их спречи да дају својих 20, 30 поена. Поента је да ако је икако могуће даш више од њих, било како – екипно или индивидуално.  Једноставно мораш да пружиш више и зауставиш њихове саиграче.

Са стране се чини да је такав и Кари, као и још понеки?

- Голден стејт је толико уигран као тим, па Кари може да ти да много поена. Стално траже мис-меч, читају добро игру, врхунски се крећу без лопте и невероватно добро комуницирају погледом. Кад сам први пут видео нисам могао да верујем колико њима раније иде пас. Играч није на позицији, а он већ баца лопту, као да зна где ће овај да буде и како ћемо ми да одиграмо одбрану, да ли пратимо код блокада. Ретко кад погреше, у већини случајева саиграч им остане сам као дух. Довели су то до перфекције. Онда имате следећу групу играча – Вестбрука, Оладипа, Пол Џорџа, Кемба Вокера, ..., нападачки Лу Вилијамса, па Лиларда који нам је дао 50 поена за три четвртине... Свака екипа има по два три играча која могу да те „одвале од живота”. Лоших нема, додатна подела једино може да се направи на млађе и ветеране. Али и они дају пун допринос.