Стоти рођендан професора Александра Керковића, пионира кошарке у Шапцу, Чачку, Нишу

0

Најстарији кошаркашки тренер у Србији данас слави 100. рођендан

ФОТО: Принтскрин

Проф. др Александар Керковић најстарији кошаркашки тренер у Србији, вероватно и шире. Рођен је 2. маја пре тачно сто година  у Краљеву.

Био је најбољи студент прве генерације ДИФ, радио је у Комитету за физичку културу владе ФНРЈ.  Још у логору за младе у Смедеревској Паланци током другог светског рата играли су поставили кошаркашку конструкцију и играли кошарку.

По завршетку рата тренирао је и на Малом Калемегдану. Један је од пионира српске косараке, заједно са Бором Станковићем један је од оснивача кошарке у Шапцу, Чачку, Нишу. Бавио се и тренерским послом.

С разлогом се сматра једним од твораца модерног спорта у Србији и Југославији. Покретач је наулног правца из области Социологије и филозофије спорта.

Аутор је бројних научних дела из спорта, као популарних издања, прве књиге о спорту у Србији : „Тако је тренирао Радивој Кораћ”, издања о највећем кошгетеру српске кошарке Радмилу Мишовићу, књига „Одбрана гола у фудбалу” и небројених уџбеника, као и филозофске расправе о историји спорта: „О телу и духу”. Факултет за физичку културу у Нишу обележиће 9. маја стоти рођендан проф. Керковића.

Поводом стотог рођендана преносимо вам текст из Политике, нашег колеге Александра Милетића, објављен 2013. године:

„Недавно се навршило девет деценија од доласка прве кошаркашке лопте у Србију (и Југославију), коју је донео амерички представник Црвеног крста Вилијам Вајленд, а годину дана раније у Краљеву родио се Александар Керковић, данас једини живи кошаркаш старији од српске кошарке. Овај професор у пензији Филозофског факултета у Нишу биће наредног месеца гост Кошаркашког савеза Београда који ће 90 година кошарке у Београду и Србији обележити у Основној школи „Краљ Петар I”, у чијем дворишту је Вајленд одржао први курс кошарке почетком јесени 1923.

Српска и југословенска кошарка за свој развој после Другог светског рата много дугују – ма колико то звучало апсурдно – управо том рату, имајући у виду то да је кошарка у нашој земљи, а посебно у Београду, процветала за време окупације.

Поред Првенства Београда, које се играло од пролећа 1942. до пролећа 1944, углавном на Ташмајдану и на Калемегдану, кошарка се развијала и кроз деловање Националне службе која је тај спорт доносила у многа српска места. Тако је стигла и до радног логора у селу Скела код Обреновца у којем се на принудном раду налазио и Александар Керковић.

- Први пут сам кошарку видео 1942. – сећа се Керковић, рођен 2. маја 1922. - Немци су ме ухватили и одвели на принудни рад у село Скела. Радили смо као заробљеници, копајући на насипима око Саве. Једнога дана се појавио Миодраг Мија Стефановић и представио се као инструктор за спорт. Дошао је као референт из Београда. Носио је неку таблу и обруч. Нико није хтео да игра кошарку а мене је узео пошто сам био висок 190 цм. Објашњавао ми је шта је кошарка и онда сам се заинтересовао за њу.

Мија Стефановић, потоњи шурак дугогодишњег генералног секретара Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Боре Станковића, тада је био један од најангажованијих кошаркашких мисионара у Србији. У то време (1942-44) у Београду је играо за СК 1913, бившу Југославију. После рата се нашао у првој, шампионској генерацији Црвене звезде, а затим је постао одличан судија и делио је правду на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. Поред њега било је још низ демонстратора кошарке који су за време окупације ширили тај спорт. Један од виђенијих Павле Костић, капитен прве генерације Партизана, преминуо је прошлог лета, испраћен од свих оних који су му се дивили и као гинекологу и као човеку, али изостале су кошаркашке почасти.

- Памтим добро тај дан кад је у Скелу стигао Мија. Мало ко је био у стању да га слуша јер смо поцркали од глади и жеђи – наставља Керковић. – Лопта се додавала из руке у руку, није могла да се води по трави. У логору нисмо припадали Немцима већ нашима који су сарађивали с окупатором. Немци су нас ухватили и предали српској полицији и Недићевцима. Са мном у логору било је много Чачана, међу њима и књижевник Бранко В. Радичевић и академик Зоран Максимовић. Иначе, после рата сам са Мијом Стефановићем постао друг, кад смо као прва генерација студената на ДИФ-у били код Боре Јовановића, првог шефа катедре за кошарку. Када сам последњи пут видео Мију, 1. априла 1998, потписао ми се на једном листу папира, што и данас чувам као неку врсту потврде, где пише да је „Александар Керковић био једини полазник из Чачка на кошаркашком семинару у Скели 1942“.

Керковић је после пребачен у радни логор у Смедеревској Паланци где је остао до краја новембра 1944.

- У Смедеревској Паланци, у радном логору, који се званично звао Завод за принудно васпитање омладине, предложио сам управнику, који је волео спорт, да направимо игралиште за кошарку. Тако да сам у неку руку донео кошарку у тај град. Исто је и са Чачком у који сам се вратио после ослобођења, крајем 1944. У фабрици хартије подигао сам прво кошаркашко игралиште, али радницима се није свидео нови спорт.

Професор Александар Керковић, који је основну и средњу школу завршио у Чачку, универзитетску диплому је стекао на ДИФ-у у Београду. Његов први озбиљнији рад, како сам каже, био је „Третирање физичке културе у листу Политика од 1945. до 1965“. Докторску дисертацију „Физичка култура и слободно време“ одбранио је на Филозофском факултету у Нишу. Зато данас, на девет година од „стотке“, истиче да је „живи пример шта човек треба да ради у слободно време да би дочекао дубоку и лепу старост“ („Имам простату дечака од десет година, доктори се крсте“!).

Иако је написао 26 књига и добио више престижних признања, наглашава да је најпоноснији на своју пионирску улогу у славној чачанској кошарци. Предводио је тим Борца који је почетком лета 1945. одиграо прву званичну утакмицу у историји тог клуба, када су у Крагујевцу савладали Заставу са 16:14. Био је то први корак у стварању кошаркашке силе крај Мораве, коју је силом учинио Радмило Мишовић, идол Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића.”

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру