Босна из Сарајева, која је одавно у запећку кошаркашких збивања у региону Западног Балкана како разбијачи СФРЈ зову тај простор, била је први југословенски клуб који је освојио Куп шампиона Европе.
Осам година раније била је у Другој лиги, а 1978. постала је шампион Југославије и у дебитанској сезони у најјачем такмичењу Старог континента у Греноблу 5. aприла 1979. попела се на трон савладавши у финалу Емерсон из Варезеа, којем је то било 10. узастопно финале.
Тријумфовао је у пет. Од пораза од Босне тим којем је темеље поставио професор Александар Николић никада се није опоравио.
Касније, средином осамдесетих Цибона ће два пута освојити Куп шампиона, па Југопластика три пута узастопно, да би Партизан у нестварним околностима тријумфовао 1992.
И то је практично био крај грандиозних успеха клубова који су долазили из најјаче лиге Европе, зване ЈУБА.
Босну су стварали многи, али се ипак издваја неколико имена, непоновљиви уметник Мирза Делибашић, Ратко Радовановић, једини живи освајач олимпијских игара, светског и европског шампионата, као и Купа шампиона, разорни стрелац Жарко Варајић, нуклеус тог тима Светислав Пешић, велики тренер Богдан Тањевић, а репрезентативци на великим такмичењима су били и Анто Ђогић, Предраг Беначек, Сабит Хаџић, Боро Вучевић, Емир Мутапчић...
О том времену смо разговарали са Ратком Радовановићем, по пресељењу из Сарајева Београђанином, који од ужичке Слободе као директор клуба покушава да направи клуб за поштовање, не само у Србији.
- Много времена је прошло, сећања бледе - каже Раша.
– Највише памтим да сам после вечере ледену кока-колу сасуо у грло и око поноћи сам добио температуру 40. Лекар је целу ноћ пробдео поред мене, ујутру сам ишао на инфузију, примао ињекције и некако сам успео да одиграм. После тријумфа нисам имао снаге да се радујем, осећао сам се као да је преко мене прешао брзи воз. Али кад си млад можеш све да истрпиш, последице стигну кад остариш.
Дочек је био гламурозан...
- Много чартер летова је било из Сарајева за Гренобл, осећали смо се као да играмо код куће. На повратку од аеродрома Бутмир до Скендерије путем дугим девет километара пролазили смо кроз шпалир људи. На платоу испред дворане чекало нас је 10.000 људи, а унутра градска елита, славио се празник града, дан Сарајева. Дочекани смо као богови, Варајић је као капитен одржао краћи говор да се захвали...
У финалу је Варајић убацио 45 поена, без тројки, рекорд га је наџивео и питање да ли ће икада бити оборен.
- Неће сигуран сам, јер се сада игра друга кошарка. Најскупљи европ-ски играч Алексеј Швед не може да издржи 40 минута, а ми најбољи у то време нисмо излазили из игре. Као сад је напорније, као да ми нисмо тренирали... И садашњи тренери играча ваде кад убаци две тројке, зашто, не знам. Сећам се да би новине у Италији писале кад би Далипагић дао 30 поена да није имао своје вече, јер их је навикао на 50. Слично и Оскар Шмит, таквих играча више нема...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.