Осим двојице аутентичних Чачана на клупи Фенербахчеа, сутрашњег противника Црвене звезде у Евролиги, чувеног Желимира Обрадовића и његовог асистента Владимира Андроића, још један човек из стручног штаба плаво-жутих је пореклом из града на Морави – Предраг Бата Зимоњић, кондициони тренер.
И за разлику од колега кошаркашких стручњака, који су у једном делу каријере били везани за Партизан, Зимоњић је емотивно везан за црвено-беле.
Кад га на почетку разговора да откравимо атмосферу упитамо откуд то, кад је Чачак црно-бели, барем кад је кошарка у питању, Предраг одговара кроз заразан смех:
- Од када памтим везан сам за Црвену звезду, мој отац Петроније је 1979. када су кошаркашице Црвене звезде у Ла Коруњи постале шампионке Европе као кондициони тренер помагао чувеном Браци Алагићу. Водио ме је на тренинге, хајде да не кажем да сам на Малом Калемегдану проходао... Прва љубав заборава нема, због Звезде сам бежао и из војске да гледам финале плеј-офа против Партизана.
Застаје за тренутак, па изговара:
- Можда је одгонетка тајне у томе што је мој отац Петроније са 13 година дошао у Београд да учи средњу фискултурну школу у Земуну, па и није провео довољно времена у Чачку да се навијачки определи за Партизан. Истина, касније га је ваљда ухватила носталгија за градом на Морави па је под старе дане прешао у Партизан.
Ефектан увод, стереотип је да професионални спорт не трпи емоције, али протагонисти се радују сусретима са клубовима у којима су им пријатељи. Зимоњић је у три наврата радио у Црвеној звезди:
- Први пут сам био у сезони 1993/1994, други пут од 1995. до 1999, а трећи пут од 2003. до 2007. Из тих времена сада је у клубу само Небојша Илић, стални ветар са Калемегдана...
Опет Зимоњић прави драмску паузу, па каже:
- Обожавам људе из стручног штаба Црвене звезде. Против Милана Томића сам играо док је био у Радничком, Миленка Топића сам тренирао у Будућности, са Андрејом Гавриловићем сам био у стручном штабу Химкија, са Сашом Лукманом сам колега на Спортској академији.
Навијаче Звезде који прижељкују победу својих љубимаца над Фенербахчеом, много више занима каква је атмосфера на тренинзима турског и европског гиганта.
- Има више посла него што је уобичајено, повређени играчи су моја брига, а новајлије које су стигле касније се још уходавају у наш систем. Дакле, још се некако тражимо – одговара Зимоњић.
Да ли се методологија рада променила с обзиром да су у Евролиги 18 клубова, повећан је број недеља са два кола...
- Има три недеље више у односу на прошлу годину, што значи да између две утакмице Евролиге нема времена за тренинг, већ само за опоравак. Процес је сложен јер сваки играч је различит. У Првенству Турске могу да наступе пет странаца, па ту неки играчи зависно од противника могу да прескоче неки меч и узму ваздух. Услови су све тежи.
При оваквом порасту броја утакмица, значај кондиционих стручњака расте?
- У оваквим околностима, нема сумње, јер се губи тимски тренинг, а индивидуални је све заступљенији. Тренажни процес се модификује, мења. За тренинг је неопходно више сати, јер је и обим посла знатно већи.
Често се може чути да је Евролига, европска НБА.
- Пореде Евролигу са НБА али то је неумесна и неозбиљна компарација. Тимови тамо имају своје авионе, нема чекања на аеродромима, гостовања су везана, самим тим и напори којима су играчи изложени нису толики као у Евролиги.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.