Специјално за Журнал из Истанбула: Милун Нешовић
Тренер Желимир Жељко Обрадовић (57) је у каријери своје екипе водио у 11 финала (16 Ф4 турнира) за европску круну, а изгубио је само два (2001. са Панатинаикосом и 2016. са Фенербахчеом), титули шампиона Старог континента радовао се девет пута (Партизан 1992, Хувентуд 1994, Реал Мадрид 1995, Панатинаикос 2000, Панатинаикос 2002, Панатинаикос 2007, Панатинаикос 2009, Панатинаикос 2011, Фенербахче 2017).
Уз то има и две титуле у Купу Рајмунда Сапоре са Реал Мадридом 1997. и Бенетоном 1999. Два пута је био тренер године Евролиге 2007. и 2011. када је водио атински Панатинаикос.
Увек ће се уз име Желимира Обрадовића бројати титуле. Биће описиван као најтрофејнији, најуспешнији, са највише победа, највише фајнал-форова... Оно што ће му се само приликом ретких ситуација приписивати, јесте мењање људи око себе, навика, светова.
Тај преображај фудбалског гиганта, Фенербахчеа, у кошаркашку величину, прво је што се види. И на шта је најпоноснији 57-годишњи Чачанин.
- Веома сам срећан што сам ја опет шампион, али сам још поноснији што је Фенербахче први пут првак. Сада је време да се захвалим председнику Азизу Јилдириму, он је дао прилику свима нама да будемо део овог клуба. Свима у организацији јер су ми веровали да радим на начин на који сам мислио да је добар. Огроман је и допринос мог стручног штаба, али сва слава иде играчима. Били су изванредни на фајнал-фору, изузев можда друге четвртине финала, али то је логично. Пре фајнал-фора се у сваком ћошку града осећала енергија, људи су говорили о кошарци. Срећан сам што је град као Истанбул сада кошаркашки град. Фенебахче има милионе навијача, наша веза је нешто посебно. Не постоји велики клуб који је успешан без навијача.
Обрадовић је повисио тон на новинара који га је већ данима пита о Пери Антићу, зашто није играо у полуфиналу и колико је задовољан његовом епизодом у финалу. - Да вам објасним шта је тренер - викнуо је Обрадовић. - Пре него што смо изашли на терен, последње што сам им рекао је: "Ово је финале и не постоји ништа што би ме учинило срећнијим него да могу свима да вам дам прилику да играте. Али, некада је то немогуће." То је мој сан! Игра даје одговор. Али, ово је мој посао и тим је важнији од сваког играча.
Колико је било важно што је играо пред својим навијачима? Обрадовић је, као и на терену, имао одговор:
- Сви причају о томе да је турнир био у Истанбулу, али мени је то исто. Ето, следеће године је у Београду, мом граду! Првог дана по завршетку ове сезоне почећу са припремама тима да идемо у Београд.
Пре 25 година је кренуло ово славно путешествије.
- Свака титула је иста. Сећате се свих тешких тренутака. Сетио сам Басконије, када су нас добили 36 поена разлике! Играли смо у 11 увече, сви су били поспани. Враћамо се у хотел, а председник нас чека и прича о свему осим о утакмици. Каже: "Не брините, све ће бити добро". Ако немате такву подршку... Пре почетка ове сезоне, људи су покушали да нам ставе притисак јер је фајнал-фор у Истанбул. Нико не може да изврши притисак на мене колико ја могу сам на себе. Пресрећан сам што је Фенербахче сада клуб међу најбољима у Европи, сада смо и најбољи. Два финала, једна титула. Ниједан други клуб није то имао. Први пут када се не будем осећао срећно када уђем у дворану, прекинућу да радим и пребацићу се на нешто друго што волим.
Када сте дошли у Истанбул, рекли сте да је циљ и да подигнете турску кошарку.
- Амбиција је била огромна, коначно се остварио циљ. Не знам колико пута до сада сам рекао да не гледам пасоше. Гледам играче, како и колико сати проводе на терену. Имам младе турске играче у које верујем, али више зависи од њих. Ја сам гладан, увек сам на терену, ми спавамо тамо. Ја у 9 ујутру сам у канцеларији, а кући у 10 увече. Ко воли кошарку, имаће моју подршку. Ко не воли, биће му много тешко.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.