Vasilije Micić - Isti, poseban, slobodan, samo svoj

2

Vasilije Micić, MVP završnog turnira u Beogradu, o putu koji je prošao do vrha, načinu na koji ostaje na njemu

FOTO: I. Veselinov

Nije to bio lagan put. Naprotiv! Da bi ga prošao morao je da preskoči mnoge prepreke. Ali, nije odustajao. Kada se nekima činilo da dalje neće moći, nalazio je načine da nastavi. Čak i ako je to značilo i povratak dva, tri ili četiri koraka unazad.  On je zapravo sve vreme koračao napred! Putem koji ga je odveo do najviših visina.

Sada je tamo gde su svi „videli” da će da bude još dok je bio klinac. Sada je – dvostruki uzastopni šampion Evrope. Dvostruki uzastopni MVP završnog turnira Evrolige. Sada je igrač kome se dive svi. Bez koga Efes ne može. Igrač kome se veruje. Što mu – kaže – posebno znači.

Ipak – i dalje je skroman. Možda i previše. S obzirom na sve što je postigao.

- Iskreno, biti previše skroman... – skoro da se začudio na tu konstataciju i dalje držeći u rukama priznanje koje je „materijalni dokaz” da je bio (opet) najvažniji igrač u pohodu Efesa na krov Evrope.

Ne može se biti „previše skroman”. Posebno jer...

- Ne znam kako to da opišem osim da sam ja stvarno ovakav – uzvratio je momak koji je poslednjih godina definitivno obeležio evropsku košarku.

Vasilije Micić!

A on je takav da će se u trenucima kada je ostvario jedan od najvećih uspeha u karijeri, setiti i dana kada nije sve išlo kako treba. Svega što je morao da prođe.

- Od trenutka kada sam imao taj neki, kako da kažem, pad u karijeri, posle Bajerna i Zvezde, shvatio sam da nemaš baš ništa od toga što ćeš biti, u neku ruku, arogantan.

On je na vreme shvatio nešto što mnogi mladi igrači nikako da prihvate. Pa neka ovo bude nekakva njegova poruka svima njima.

- Ceo život sam bio klinac koji je talentovan, koji obećava. A onda sam shvatio... Šta i kome obećavaš, ako to ne pokazuješ na delu.

Tu dolazimo do onih „dva ili tri koraka unazad”. Kako su neki protumačili njegovu odluku da ode u Tofaš.

- Kada sam doneo tu odluku, shvatio sam da biti skroman ne znači i lažno biti skroman. Već, iskreno! I truditi se da budeš takav svakog dana. Ja nisam danas ovakav, već je tako dugo godina. Samo što se ne predstavljam u javnosti mnogo. I tu sam shvatio da moja privatnost vredi mnogo više, nego konstantno biti u javnosti. I tako ću nastaviti da radim dokle god se osećam da uživam u tome.

Na fajnal-foru u Beogradu, gde je ponovo krunisan kao aposlutni vladar Evrope, Micić je očigledno dosta uživao. Dok je igrao, a onda i dok je sa saigračiam pevao i slavio. Međutim, dok je sumirao utiske, na njegovom licu najviše se čitao – umor.

- Momci iz Reala su bili jako agresivni na nama bekovima. Očigledno su hteli da nas izmore. Ali nisam odustajao od svoje igre, ostao sam miran, šta god da se dešavalo. I srećan sam što imam ovog dečka iza – rekao je pokazujući na Šejna Larkina.

Jer...

- Srećan sam jer i on  ume da preuzme odgovornost i konstantno odvlači pažnju sa mene. Onda mogu da se odmorim, pa da na kraju i ja preuzmem odgovornost.

I – reši dve najvažnije utakmice u sezoni. Pa i da klubu za koji je malo ko verovao da je sposoban da na najvišem nivou postane „trofejni”, donese drugu titulu prvaka Evrolige. Iz trećeg uzastopnog finala!

Nije bilo dramatično kao u polufinalu, kada je trojkom u poslednjoj sekundi odveo Efes u finale. Ali, Micić je i protiv Reala trojkama lomio protivnika. Ubacio je četiri. Dve neverovatno važne u poslednjem periodu. Šta je to što čuva u srcu pa je sposoban da ubaci tako velike šuteve, upitan je. Uz mešavinu osmeha i uzdaha, odgovorio je.

- Ne čuvam ništa. Prazan sam. Ali, ne mislim to u lošem smilu, već u dosta dobrom.

Jer...

- Svi vi ste ovde da pričate o mojim igrama. Ali, ja generalno ne razmišljam toliko o tome. Samo igram. I u tim trenucima ne razmišljam. Tako je bilo i u polufinalu kada sam uzeo taj poslednji šut. Nisam znao ni koji je rezultat, ni koliko je vremena ostalo... Jer, to je način kako ja igram poslednjih pet godina.

Kaže – isto je bilo i u finalu.

- Osećao sam da smo tu negde. Utakmica je bila izjednačena. Samo je bilo važno da ostanemo smireni do kraja.

Uostalom...

- Uz sve te velike šuteve, mislim da je važno bilo i to što smo odigrali sjajnu odbranu. Zaustavili smo Real jako dobro. Svaki igrač je dao dovoljno da bismo pobedili ovo finale.

Još jednom se vratio na šut za pobedu protiv Olimpijakosa, u polufinalu. Iako on – što je i sam priznao – nije video loptu u košu, drugi član tog čudesnog bekovskog tandema Efesa – Šejn Larkin – više puta je ponovio da je znao da lopta ulazi.

Vasa se na to prvo nasmejao, pa dodao...

- Šutnuo sam neki čudan šut. Nešto sam zadržao loptu.

Ponovio je nešto što je mnogo puta kroz razgovor provukao.

- Ja stvarno ne znam da opišem nijednu svoju utakmicu. Stvarno nemam plan ni pred jedan meč. Svaki igram drugačije. I svaki put se trudim da budem u tom trenutku. Jer, mislim da je tako najteže da se igra protiv nekoga. To sam osetio kada sam bio mlađi u duelu sa nekim igračima. Uvek sam se pitao šta je to toliko posebno.

Tajnu je otkrio kada je i sam igrački sazreo. 

- Posebno je biti kreativan u datom trenutku!

On je u mnogo trenutaka, ne samo na turniru u Beogradu, bio i te kako kreativan. I poseban.

Još malo o toj trojci...

- Ne bih umeo da je opišem. Larkinu je delovalo dobro, meni nije. Ali, sam na kraju uzeo dobar šut. Kao i u finalu... Uopšte nisam imao predstavu da dajem toliko poena. Na kraju, drago mi je zbog toga.

Zastao je... Za trenutak tražio reči, da bi opisao sebe.

- Nemam ja preveliko mišljenje o sebi na taj način, osim da sam srećan što uvek imam motivaciju da uvek igram iznova. I iznova.

Tako da je već posle nekoliko minuta već bio „zaboravio” i onu trojku kojom je „poništio” dosta važan dalekometni hitac Gebrijela Deka, a nije se setio ni dodavanja za zakucavanje Tibora Plajsa...

- Ja to stvarno čitam u sekundi. Ne pripremam se uopšte za utakmicu. Dođem, odigram, završim i ide sledeća. Tako je svaki put poslednjih godina. Mislim da to daje najveće rezultate. To je i razlog zašto sam ja ostajao sve ove godine ovde.  Osećao sam podršku trenera. Čak i greške koje su očigledne i koje pravim, on ume da istrpi i sagleda širu sliku, a to je generalni utisak moje igre. A generalni utisak je mahom bolji nego lošiji. To mi je jako drago i znači mi. Ali, generalno, da sada komentarišem detalje iz igre, stvarno ne mogu.

Jer...

- Ja to čitam u sekundi, pa kako bude. I sve drugo što bih rekao, bila bi laž. Zaista igram u trenutku. I kada dam sedam ili tri poena, ja sam dao svoj maksimum. Suština je da dam uvek svoj maksimum, pa kako bude.

Jedno sigurno zna. I ponosan je na to.

- Uložio sam mnogo rada u ovo. Gde god sam bio, uvek sam se trudio da, u najmanju ruku, budem najveći radnik. Ili da pratim nekoga ko je vredniji od mene. Znam da se sve to vraća kad tad. I vrlo sam strpljiv kad čekam rezulate. Sada se vratilo – poručio je Micić

I te kako se vratilo!

APLAUZ ZA ZASLUŽENU STVAR

Cela sala je uzvikivala MVP, MVP...

- Nisam znao da li meni i Larkinu – uzvratio je nasmejani Micić.

Šalu na stranu.

- To su posebni trenuci. Ali, ja ne živim za to. Živim za neke druge stvari u životu, ali sam presrećan kada ljudi to prepoznaju. Presrećan sam i kada dobiješ aplauz za stvarno zasluženu stvar. Ne mislim da čovek u životu treba da bude previše skroman, pa da, u neku ruku, to ne ceni. Ja veoma cenim taj aplauz i podršku. Došao sam u ekipu koja ima ne tako slavnu prošlost, što se tiče osvajanja titula. Eto, mi smo u poslednje vreme promenili taj mentalitet kao ekipa. Svi naši navijači su zaista ljubitelji košarke. Mi nemamo armiju navijača, kao recimo Fenerbahče ili Galatasaraj. Već su to ljubitelji košarke. To je bilo verovatno najiskrenije od njih. I zahvalan sam zbog toga.

BITI KAO DIJAMATIDIS

Kroz karijeru je često pričao da mu je uzor i omiljeni igrač bio Dimitris Dijamantidis. U subotu uveče, MVP priznanje uručio mu je još jedan legendarni Grk – veliki Dijamantidisov rival – Vasilis Spanulis.

Da li postoji nešto što je možda „pokupio“ od dvojice legendarnih bekova koji su obeležili jedan deo istorije košarke u Evropi? Vasa kaže...

- Ništa se nije promenilo od prošle godine. I dalje je moj omiljeni igrač Dijamantidis. Međutim, veliko zadovoljstvo mi predstavlja i to što sam sad dobio nagradu od Spanulisa. Ali, posebno sam ponosan na to što sam imao i priliku da igram protiv njega. Obojica su napravila velike karijere u Evroligi.

Jednu stvar kod svog „uzora” je istakao.

- Kod Dijamantidisa najviše cenim to što je skroman. Uvek je bio nekako „ispod radara”. Nikada se nije isticao van terena, ali je na terenu bio broj jedan. Pokušavam da budem sličan, ali na neki svoj način – rekao je Micić

KAO KUKOČ I BODIROGA

Vasilije Micić je tek četvrti igrač u istoriji Evrolige kome je pošlo za rukom da „odbrani” titulu MVP završnog turnira.

Pre njega to su bili: Toni Kukoč (Jugoplastika, 1990. i 1991), Dejan Bodiroga (Panatinaikos 2002, Barselona 2003) i Vasilis Spanulis (Olimpijakos 2012. i 2013).

Dodaćemo i da su Kukoč i Spanulis jedini igrači koji su tri puta poneli MVP priznanje. Kukoč je najbolji bio i 1993, Spanulis 2009. Kao i da je još samo Dimitris Dijamantidis dva puta bio MVP fajnal-fora – 2007. i 2011.

NIŠTA BOLJE NIJE MOGLO DA SE DESI

Svoj prvi fajnal-for odigrao je baš u Beogradu. Tada u dresu Žalgirisa. Ovih dana se setio i pričao kako je tada „izgoreo”. Tim iz Zelene šume je turnir završio na četvrtom mestu. Ali, to je bio samo početak ove čudesne priče Vasilija Micića.

U subotu je odigrao svoj četvrti uzastopni završni turnir. Treće finale. Osvojio drutu titulu...

Da li je pre četiri godine verovao da je tako nešto moguće, upitan je. Odgovor je bio kratak.

- Ne.

Nešto konkretnije...

- Iskreno, kada sam igrao svoj prvi fajnal-for ovde, mislio sam i da će biti poslednji. Ali, trudim se da živim u trenutku i da nikad ne pravim planove. U svakom slučaju, taj fajnal-for 2018. bio je veoma važno iskustvo za mene. U tom trenutku sam shvatio da visoki nivo zahteva mnogo žrtvovanja. To mislim u pozitivnom smislu. Ta šansa, to iskustvo, dali su mi motiv da nastavim da radim. I kada sam napustio Žalgiris, osetio sam da radim nešto dobro. Iako sam išao u tim koji je u tom trenutku bio poslednji u Evroligi. Ali, osetio sam da je to dobra šansa za mene.

Takođe...

- Potpisao sam na jednu sezonu, mislio sam da ću posle toga otići dalje. Ali, to što smo već u sledećoj sezoni došli do finala, dalo mi je novu motivaciju da ostanem ovde. Osetio sam da imamo dobru grupu momaka. Svaki igrač koji je te godine došao ovde, na neki način je imao potrebu da se dokaže. Uključujući i mene. Kada smo igradili tu hemiju, napravili smo nešto naše. Prepoznatljivo.

Vratio se na pitanje...

Nisam verovao da ću se ponovo vratiti i igrati ovde. Ali, ništa bolje nije moglo da se desi u mom životu.

Komentari (2)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
Legat

Fantastican igrac i covek, svaka cast na svemu, ali zasto idol Dijamantidis pored recimo Bodiroge?

Odgovori
Mico

Slazem se!!!

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru