Василије Мицић - Исти, посебан, слободан, само свој

2

Василије Мицић, МВП завршног турнира у Београду, о путу који је прошао до врха, начину на који остаје на њему

ФОТО: И. Веселинов

Није то био лаган пут. Напротив! Да би га прошао морао је да прескочи многе препреке. Али, није одустајао. Када се некима чинило да даље неће моћи, налазио је начине да настави. Чак и ако је то значило и повратак два, три или четири корака уназад.  Он је заправо све време корачао напред! Путем који га је одвео до највиших висина.

Сада је тамо где су сви „видели” да ће да буде још док је био клинац. Сада је – двоструки узастопни шампион Европе. Двоструки узастопни МВП завршног турнира Евролиге. Сада је играч коме се диве сви. Без кога Ефес не може. Играч коме се верује. Што му – каже – посебно значи.

Ипак – и даље је скроман. Можда и превише. С обзиром на све што је постигао.

- Искрено, бити превише скроман... – скоро да се зачудио на ту констатацију и даље држећи у рукама признање које је „материјални доказ” да је био (опет) најважнији играч у походу Ефеса на кров Европе.

Не може се бити „превише скроман”. Посебно јер...

- Не знам како то да опишем осим да сам ја стварно овакав – узвратио је момак који је последњих година дефинитивно обележио европску кошарку.

Василије Мицић!

А он је такав да ће се у тренуцима када је остварио један од највећих успеха у каријери, сетити и дана када није све ишло како треба. Свега што је морао да прође.

- Од тренутка када сам имао тај неки, како да кажем, пад у каријери, после Бајерна и Звезде, схватио сам да немаш баш ништа од тога што ћеш бити, у неку руку, арогантан.

Он је на време схватио нешто што многи млади играчи никако да прихвате. Па нека ово буде некаква његова порука свима њима.

- Цео живот сам био клинац који је талентован, који обећава. А онда сам схватио... Шта и коме обећаваш, ако то не показујеш на делу.

Ту долазимо до оних „два или три корака уназад”. Како су неки протумачили његову одлуку да оде у Тофаш.

- Када сам донео ту одлуку, схватио сам да бити скроман не значи и лажно бити скроман. Већ, искрено! И трудити се да будеш такав сваког дана. Ја нисам данас овакав, већ је тако дуго година. Само што се не представљам у јавности много. И ту сам схватио да моја приватност вреди много више, него константно бити у јавности. И тако ћу наставити да радим докле год се осећам да уживам у томе.

На фајнал-фору у Београду, где је поново крунисан као апослутни владар Европе, Мицић је очигледно доста уживао. Док је играо, а онда и док је са саиграчиам певао и славио. Међутим, док је сумирао утиске, на његовом лицу највише се читао – умор.

- Момци из Реала су били јако агресивни на нама бековима. Очигледно су хтели да нас изморе. Али нисам одустајао од своје игре, остао сам миран, шта год да се дешавало. И срећан сам што имам овог дечка иза – рекао је показујући на Шејна Ларкина.

Јер...

- Срећан сам јер и он  уме да преузме одговорност и константно одвлачи пажњу са мене. Онда могу да се одморим, па да на крају и ја преузмем одговорност.

И – реши две најважније утакмице у сезони. Па и да клубу за који је мало ко веровао да је способан да на највишем нивоу постане „трофејни”, донесе другу титулу првака Евролиге. Из трећег узастопног финала!

Није било драматично као у полуфиналу, када је тројком у последњој секунди одвео Ефес у финале. Али, Мицић је и против Реала тројкама ломио противника. Убацио је четири. Две невероватно важне у последњем периоду. Шта је то што чува у срцу па је способан да убаци тако велике шутеве, упитан је. Уз мешавину осмеха и уздаха, одговорио је.

- Не чувам ништа. Празан сам. Али, не мислим то у лошем смилу, већ у доста добром.

Јер...

- Сви ви сте овде да причате о мојим играма. Али, ја генерално не размишљам толико о томе. Само играм. И у тим тренуцима не размишљам. Тако је било и у полуфиналу када сам узео тај последњи шут. Нисам знао ни који је резултат, ни колико је времена остало... Јер, то је начин како ја играм последњих пет година.

Каже – исто је било и у финалу.

- Осећао сам да смо ту негде. Утакмица је била изједначена. Само је било важно да останемо смирени до краја.

Уосталом...

- Уз све те велике шутеве, мислим да је важно било и то што смо одиграли сјајну одбрану. Зауставили смо Реал јако добро. Сваки играч је дао довољно да бисмо победили ово финале.

Још једном се вратио на шут за победу против Олимпијакоса, у полуфиналу. Иако он – што је и сам признао – није видео лопту у кошу, други члан тог чудесног бековског тандема Ефеса – Шејн Ларкин – више пута је поновио да је знао да лопта улази.

Васа се на то прво насмејао, па додао...

- Шутнуо сам неки чудан шут. Нешто сам задржао лопту.

Поновио је нешто што је много пута кроз разговор провукао.

- Ја стварно не знам да опишем ниједну своју утакмицу. Стварно немам план ни пред један меч. Сваки играм другачије. И сваки пут се трудим да будем у том тренутку. Јер, мислим да је тако најтеже да се игра против некога. То сам осетио када сам био млађи у дуелу са неким играчима. Увек сам се питао шта је то толико посебно.

Тајну је открио када је и сам играчки сазрео. 

- Посебно је бити креативан у датом тренутку!

Он је у много тренутака, не само на турниру у Београду, био и те како креативан. И посебан.

Још мало о тој тројци...

- Не бих умео да је опишем. Ларкину је деловало добро, мени није. Али, сам на крају узео добар шут. Као и у финалу... Уопште нисам имао представу да дајем толико поена. На крају, драго ми је због тога.

Застао је... За тренутак тражио речи, да би описао себе.

- Немам ја превелико мишљење о себи на тај начин, осим да сам срећан што увек имам мотивацију да увек играм изнова. И изнова.

Тако да је већ после неколико минута већ био „заборавио” и ону тројку којом је „поништио” доста важан далекометни хитац Гебријела Дека, а није се сетио ни додавања за закуцавање Тибора Плајса...

- Ја то стварно читам у секунди. Не припремам се уопште за утакмицу. Дођем, одиграм, завршим и иде следећа. Тако је сваки пут последњих година. Мислим да то даје највеће резултате. То је и разлог зашто сам ја остајао све ове године овде.  Осећао сам подршку тренера. Чак и грешке које су очигледне и које правим, он уме да истрпи и сагледа ширу слику, а то је генерални утисак моје игре. А генерални утисак је махом бољи него лошији. То ми је јако драго и значи ми. Али, генерално, да сада коментаришем детаље из игре, стварно не могу.

Јер...

- Ја то читам у секунди, па како буде. И све друго што бих рекао, била би лаж. Заиста играм у тренутку. И када дам седам или три поена, ја сам дао свој максимум. Суштина је да дам увек свој максимум, па како буде.

Једно сигурно зна. И поносан је на то.

- Уложио сам много рада у ово. Где год сам био, увек сам се трудио да, у најмању руку, будем највећи радник. Или да пратим некога ко је вреднији од мене. Знам да се све то враћа кад тад. И врло сам стрпљив кад чекам резулате. Сада се вратило – поручио је Мицић

И те како се вратило!

АПЛАУЗ ЗА ЗАСЛУЖЕНУ СТВАР

Цела сала је узвикивала МВП, МВП...

- Нисам знао да ли мени и Ларкину – узвратио је насмејани Мицић.

Шалу на страну.

- То су посебни тренуци. Али, ја не живим за то. Живим за неке друге ствари у животу, али сам пресрећан када људи то препознају. Пресрећан сам и када добијеш аплауз за стварно заслужену ствар. Не мислим да човек у животу треба да буде превише скроман, па да, у неку руку, то не цени. Ја веома ценим тај аплауз и подршку. Дошао сам у екипу која има не тако славну прошлост, што се тиче освајања титула. Ето, ми смо у последње време променили тај менталитет као екипа. Сви наши навијачи су заиста љубитељи кошарке. Ми немамо армију навијача, као рецимо Фенербахче или Галатасарај. Већ су то љубитељи кошарке. То је било вероватно најискреније од њих. И захвалан сам због тога.

БИТИ КАО ДИЈАМАТИДИС

Кроз каријеру је често причао да му је узор и омиљени играч био Димитрис Дијамантидис. У суботу увече, МВП признање уручио му је још један легендарни Грк – велики Дијамантидисов ривал – Василис Спанулис.

Да ли постоји нешто што је можда „покупио“ од двојице легендарних бекова који су обележили један део историје кошарке у Европи? Васа каже...

- Ништа се није променило од прошле године. И даље је мој омиљени играч Дијамантидис. Међутим, велико задовољство ми представља и то што сам сад добио награду од Спанулиса. Али, посебно сам поносан на то што сам имао и прилику да играм против њега. Обојица су направила велике каријере у Евролиги.

Једну ствар код свог „узора” је истакао.

- Код Дијамантидиса највише ценим то што је скроман. Увек је био некако „испод радара”. Никада се није истицао ван терена, али је на терену био број један. Покушавам да будем сличан, али на неки свој начин – рекао је Мицић

КАО КУКОЧ И БОДИРОГА

Василије Мицић је тек четврти играч у историји Евролиге коме је пошло за руком да „одбрани” титулу МВП завршног турнира.

Пре њега то су били: Тони Кукоч (Југопластика, 1990. и 1991), Дејан Бодирога (Панатинаикос 2002, Барселона 2003) и Василис Спанулис (Олимпијакос 2012. и 2013).

Додаћемо и да су Кукоч и Спанулис једини играчи који су три пута понели МВП признање. Кукоч је најбољи био и 1993, Спанулис 2009. Као и да је још само Димитрис Дијамантидис два пута био МВП фајнал-фора – 2007. и 2011.

НИШТА БОЉЕ НИЈЕ МОГЛО ДА СЕ ДЕСИ

Свој први фајнал-фор одиграо је баш у Београду. Тада у дресу Жалгириса. Ових дана се сетио и причао како је тада „изгорео”. Тим из Зелене шуме је турнир завршио на четвртом месту. Али, то је био само почетак ове чудесне приче Василија Мицића.

У суботу је одиграо свој четврти узастопни завршни турнир. Треће финале. Освојио друту титулу...

Да ли је пре четири године веровао да је тако нешто могуће, упитан је. Одговор је био кратак.

- Не.

Нешто конкретније...

- Искрено, када сам играо свој први фајнал-фор овде, мислио сам и да ће бити последњи. Али, трудим се да живим у тренутку и да никад не правим планове. У сваком случају, тај фајнал-фор 2018. био је веома важно искуство за мене. У том тренутку сам схватио да високи ниво захтева много жртвовања. То мислим у позитивном смислу. Та шанса, то искуство, дали су ми мотив да наставим да радим. И када сам напустио Жалгирис, осетио сам да радим нешто добро. Иако сам ишао у тим који је у том тренутку био последњи у Евролиги. Али, осетио сам да је то добра шанса за мене.

Такође...

- Потписао сам на једну сезону, мислио сам да ћу после тога отићи даље. Али, то што смо већ у следећој сезони дошли до финала, дало ми је нову мотивацију да останем овде. Осетио сам да имамо добру групу момака. Сваки играч који је те године дошао овде, на неки начин је имао потребу да се докаже. Укључујући и мене. Када смо иградили ту хемију, направили смо нешто наше. Препознатљиво.

Вратио се на питање...

Нисам веровао да ћу се поново вратити и играти овде. Али, ништа боље није могло да се деси у мом животу.

Kоментари (2)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Legat

Fantastican igrac i covek, svaka cast na svemu, ali zasto idol Dijamantidis pored recimo Bodiroge?

Одговори
Mico

Slazem se!!!

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру