Изазов за Евролигу - домаћи играчи: Зашто бисмо гледали копију НБА?

Статистички подаци, уколико их употребљавате са мером и разумете, могу много тога да покажу. Не баш као у НБА, где је аналитика постала помодарство које је довело до бесомучног шутирања тројки, својеврсне антипропаганде кошарке.

Зато је анализа „Суморна будућност домаћих играча” објављена на специјализованом сајту „Ранрипит” привукла велику пажњу на свим меридијанима од Шпаније до Израела. Она је наставак мартовског „пресека стања” где је егзактним подацима показано да је Евролига потпуно американизована.

Од сезоне 2000/01 до данас број играча из САД у евролигашким клубовима порастао је за 119 одсто! Занимљиво, у НБА је тренд потпуно супротан - Американци су пали са 91 на 77 одсто, док је присуство Европљана са 4 одсто порасло 13 одсто. Број минута који Американци проводе на терену је већи за 84 одсто, квантитет је допринео и да постижу 76 одсто поена више од прве сезоне овог такмичења.

Са толиком миграцијом кошаркаша са западне на источну страну Атлантика сразмерно је смањен и простор за европске играче. Током првих пет сезона Евролиге, број минута које су домаћи играчи провели на терену износио је 44 одсто, да би у последње три пао испод 30 одсто са даљом тенденцијом смањивања. Проценат је драстичнији кад се погледају домаћи играчи млађи од 26 година.

- Та конекција је очигледна. У потрази са тренутним резултатским успехом, тимови се одлучују на варијанту да се што брзе склопи екипа која може да буде конкурентна. Простора за развој младих играча у таквој средини готово да нема. Амерички играчи долазе све старији и искуснији, данас им је просек година у лиги око 29 година и као такви доносе тимовима више квалитета од „клинца” који тек треба да се покаже. У првој деценији Евролиге, из Америке су доминантно стизали бекови, да би након 2010. вишеструко порастао „увоз” америчких центара и данас је сваки трећи евролигашки центар - Американац. Европа је одувек била позната по својим центрима који су на неки начин и донели револуцију у НБА лиги захваљујући разумевању игре, вештином додавања и добрим шутем споља. Свако повећање броја странаца тој позицији значи и потенцијално мање шансе за младе европске центре да се профилишу – каже Димитрије Ћурчић (на слици доле), аутор анализе, иначе некадашњи кошаркаш, затим и тренер.

Док табела подела минута домаћих играча по земљама показује да Србија нема толико драстичан пад као Турци и Руси, подаци за играче млађе од 26 година су далеко алармантнији.

- Играчи млађи од 21 године данас добијају 2 одсто расположивог времена на терену, што је очекивано с обзиром да их има јако мало у лиги. И овде је приметан пад у односу на почетак лиге, конкретно пад од око 75 одсто.

Ћурчић наводи да је у истраживању границу поставио на 26 година зато што је евролигашима резултат примаран, па је реално очекивати да ће мало искуснији домаћи играчи имати више простора.

- Како године пролазе сви ови трендови иду на доле. Турска и Италија су најдрастичнији примери. Навијачи у тим земљама тренутно не брину много о томе с обзиром да њихови тимови остварују добар резултат, али ако погледамо ширу слику видећемо да резултати које њихове репрезентације остварују нису на нивоу онога што су имали почетком 21. века. И много тога има и у чињеници да њихови млади играчи добијају прилику на кашичицу већ дуги низ година.

Табеле показују да су једине две земље код којих је у последње три сезоне дошло до пораста броја минута домаћих играча - Грчка и Француска. Код Грка се то може тумачити и мањим буџетима Панатинаикоса и Олимпијакоса, док Французи никад нису били пример огромних улагања.

- У разговорима са француским новинарима и слушајући како људи из Асвела виде ову тему, сазнао сам да је њихова намера од старта била да се направи језгро тима који ће чинити домаћи играчи. С обзиром да Асвел има обезбеђену евролигашку сутрашњицу, њихова управа је као први корак почела да ствара језгро тима за будућност и ставила резултат у други план, а то се се ретко виђа у Евролиги. Французи генерално обраћају доста пажње на развој играча, што се може видети по константом присуству њихове репрезентације у врху међународних такмичења. Већ дуго су међу највећим извозницима играча у НБА, тако да не чуди приступ који имају кад је у питању састав за Евролигу.

На питање да ли се слаже са оценом да повезаност навијача са клубовима, а посебно мотивација деце да почну да тренирају кошарку опада са смањењем броја домаћих узора, Ћурчић одговара:

- Иако живимо у времену кад су нам све утакмице „један клик далеко” и захваљујући томе клинци могу да нађу кошаркашке идоле у свим деловима света, утицај локалних играча је немерљив из много разлога. Наравно да ћемо радије навијати за „наше”, играче са којима деца могу да се много лакше поистовете него са играчима који долазе из других култура и причају другим језицима. У том смислу, наравно да је изузетно корисно имати клубове који имају јаку базу домаћих играча и природно ћемо за њих радо навијати. Мислим да је један од већих изазова Евролиге управо то - ако треба да гледамо утакмицу у којој је од десет играча на паркету њих шесторица, седморица из САД, зашто уместо тога једноставно не бисмо гледали НБА? За мене европска кошарка има своју драж, другачија је од америчке и та различитост је нешто што треба неговати и промовисати. Поготово наша школа кошарке, која је увек садржала много импровизације и производила играче који су прави мађионичари са лоптом. Нажалост, дешава се супротно - Евролига све више личи на копију НБА, а све екипе све више личе једна на другу.

Бројеви и статистике који показују неке дугогодишње трендове у НБА и европској кошарци (код учесника Еврокупа је готово истоветна ситуација као евролигаша) велико су упозорење о ком на време треба размишљати. Јер, као што је наш саговорник закључио последице се на резултатима репрезентација виде тек кроз неколико година.