Величковић: Људи, ја једва издржим два узастопна меча

Нису навијачи Партизана, њих 16.531, еуфорично поздравили Новицу Величковића, рекордера по броју одиграних утакмица у историји славног београдског клуба. Поздравили су Новицу Величковића, дечака који је стегнутих зуба обукао црно-бели дрес као малолетан и потукао се са јачима и намазанијима од себе. Онда је он постао снажнији и лукавији, постао лидер, много година касније и капитен. На крају и рекордер, за шта се добије и пригодан поклон који ће у ушима Земунца заувек „пуштати“ урлике са трибина.

Људи којима црно-бело лежи на срцу опчињени су тим отелотворењем борбе. Константним тражењем контакта, бацањем по терену и по првим редовима, страшћу са којом иде на сваког ривала.

И тако од 2004. године, од када је дебитовао за Партизан.

Радовао се Величковић са мегафоном у руци после велике победе против Будућности којом су црно-бели, пред рекордним бројем гледалаца, врло вероватно обезбедили предност домаћег терена у плеј-офу. Али, када се све стишало, на наплату је дошло скоро 15 година на великој сцени.

У посебном је програму рада Новица већ годинама, у високом интензитету игра две везане утакмице само када је то неопходно. А у последњих недељу дана, одиграо их је три! Дерби – увек посебна прича за Величковића – па окршај са Виртусом у Болоњи и на крају судар са Подгоричанима.

- Људи, ја једва издржим два узастопна меча – прекинуо је нашу мисао Величковић, свестан куда води питање о томе како се осећа. - Физичко стање ми је такво да кад год је то могуће, стручни штаб анализира да ли може да ме одмори. Има периода када се осећам добро, али има и оних дана када стварно не могу ни да тренирам. Трудим се, покушавам, али ми је некада заиста тешко. Одиграти три меча за мене је... У понедељак увече је био дерби, у уторак ујутру путовање.

Чартер лет за Болоњу је требало да буде олакшица за играче Андрее Тринкијерија. И јесте, али Величковић гледа другачије на путовања.

- Мени је аеродром највећи непријатељ, заједно са авионом и аутобусом. Сваки пут кад замислим неки велики аеродром, колико имам да прошетам до неког гејта, само размишљам где могу да станем или седнем. Прво што радим када стигнем јесте хлађење колена.

Дубоко је уздахнуо капитен Партизана, држећи поклон на којем је писало „472+“ у знак броја утакмица које је одиграо у црно-белом дресу. Симболика.

- Кажем, још ме држи та емоција. Овај спорт ми је дао много тога, клуб исто тако. Волим све што носи, на терену ме нешто вуче. Играћу док будем могао – тихо је процедио Величковић. - Да ли је то близу? Треба све пажљиво сагледати. Искусни спортисти ми кажу: „Играј докле можеш!“ Други ми кажу: „Мораћеш да се играш и са децом после каријере!“ Тако да треба бити реалан и видети шта сам себи направио са коленима. Проблем свакако. Али, кошарка ми је много дала.

Дао је и Величковић кошарци и Партизану. Толико да му је више од 16.500 људи добио потврду да је у каријери радио све онако како је требало.

- За мене је ово највећа част коју сам могао да замислим. Прво што сам свог капитена (Божића) престигао и за овакав клуб одиграо оволики број утакмица. То је нешто посебно. Када се уопште појавила та прича о броју мечева, у глави ми је била мисао: „Дај да будем први!“ Толико сам година у клубу, толико тога лошег и доброг преживео, али ми је увек глава била усмерена ка Партизану. Хвала клубу на лепом гесту.

Погледао је Новица дар који је држао у руци, потом и урамљену слику која ће красити дом четворочлане породице Величковић.

- Деца ће имати шта да виде. И њихова мама када трчи полу-маратоне увек се трудимо да у кућу донесемо медаљу, јер то њима значи. Сваки пут нагласимо да ће и тата имати прилику. Неки пут не успемо, али увек је лепо. Ево, сада им носим слику и плакету.

Деца Новице Величковића неће морати да гледају татина признања да би знали какав је играч био. Испредаће се црно-беле бајке о његовој борби - која није готова.