Договор је био такав. Субота пре подне, башта једног престоничког кафића. Разговор уз јутарњу кафу. Или лимунаду. Шта ко више воли.
У дану препуном обавеза, то је био и један од ретких слободних тренутака за причу. Као што обично и буде када кренете у нови посао. Као што је Владо Шћепановић кренуо. А онда изненађење.
- Само желим да вам честитам, драго ми је што сте баш ви наш нови тренер – зачуло се уместо очекиваног: „Добар дан, изволите!“
Измамило је осмех на лицу новог тренера кошаркаша Партизана. Не постоји боља потврда вредности од мишљења оних због којих се тај посао и ради.
Тако је, потпуно ван припремљеног „сценарија“, наша прича кренула баш одатле. Од подршке, знаних и незнаних људи.
- Баш ми је драго што сам у својој каријери, што играчкој, што тренерској, оставио такав утисак да људи имају поверење у мене. Да сам им симпатичан. Да ме доживљавају као правог спортисту – почео је Шћепановић.
Све ово прича као неко ко је играо кошарку на високом нивоу. Ко је сарађивао са великим тренерским именима. Да ли ће можда такву врсту сарадње тражити и од својих играча, питамо. Осмех пре одговора. Тачније, признања.
- Нисам ја био баш лаган за сарадњу као играч!
Не престајући да се смеје, наставио је...
- Незгодан сам био и у односу са тренерима.
Сада озбиљно.
- Искрено да вам кажем, ја бих волео да имам играча какав сам био ја. Нисам био лак за сарадњу, али су сви знали и били су сто посто сигурни колико ћу да дам на терену и на тренинзима. Сви ми имамо свој его, па донекле и ту спортску сујету, нисмо лагани за сарадњу. Али, све док дајемо сто посто на терену, то може да се прогута...
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 12. јул. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.