Партизанова порука подршке Загребу: Останите безбедни

"Сину тисућљетне културе" - Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно, Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно. Слободу си вечно, закржљала расо, Чек’о да донесу туђи бајонети, По горама својим туђа стада пас’о, Јер достојно не знаш за Слободу мрети. Покажи ми редом Витезе твог рода, Што балчаком с руку сломише ти ланце, Где је Карађорђе твојега народа, Покажи ми твоје термопилске кланце. С туђинском си камом пузио по блату, С крволоштвом звера, погане хијене, Да би мучки удар с леђа дао Брату, И убио пород у утроби жене. Још безбројна гробља затравио ниси, А крваву каму у недрима скриваш, Са вешала старих нови коноп виси, У сумраку ума новог газду сниваш. Бранио си земљу од нејачи наше, Из колевке пио крв невине деце, Под знамење срама уз име усташе, Ставио си Христа, Слободу и Свеце. У безумљу гледаш ко ће нове каме, Оштрије и љуће опет да ти скује, Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме, Ко најбоље уме да ти командује.

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима Једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; ... Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло СЛАБИ МОЗГОВИ МЕЂУ СРБИМА МОГЛИ ВЕРОВАТИ да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу. Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би доживела онакву ИЗДАЈУ на великом делу свог фронта, и у првом испиту југославенског патриотизма; а затим још и ПОКОЉ ПОЛА МИЛИОНА СРПСКЕ НЕЈАЧИ, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918. www.scribd.com/doc/19857175/Jovan-Ducic-Verujem-u-Boga-i-Srpstvo (Чикаго, 1942.)

Osamdesetih sam proveo nešto manje od godinu dana u Zagrebu. Divan grad, jedan od najlepših u bivšoj državi. Nisam imao ni jedan najmanji incident, a bio sam spefično obučen, tako da se odmah znalo da im nisam sugrađanin. Cibonu sam cenio kao najvećeg rivala uz Jugoplastiku. Većina vas koji pljujete niste nikad ni bili u ZZagrebu, a mnogi ni u Hrvatskoj. Ja, jedva čekam da prođe ova frka oko epidemije i da odem na dalmatinsku obalu, najlepše more u Evropi, koji vi, zli, nećete nikad videti.

Zbog telegrama podrske Ciboni razbuktao se rat navijaca vecitih. Svi su a i niko nije u pravu. Bila je prilika da kao SFRJ u komadu odemo u Evropu ali neki nisu hteli. Nacin odlaska i rastanka bio je bolan, a ceh su platili Srbi van Srbije..Mi smo se naknadno setili da i mi trebamo u Evropu iako smo bili protiv.Taj ulazak je sada bolan a njegovu cenu znaju samo raseljeni. U Hrvatskoj jos ima Srba i ne treba im zagorcavat zivot, stvaranjem tenzija. Hrvati su poznati kao narod asimilacije i istrebljenja...U jednom komentaru procitao sam stihove Ducica i najezio se. Istina od pre stopedeset, sto, pedeset i danas kada su oni u pitanju je ista...Njima se ne moze verovat, ali treba imati u vidu da su koreni srpstva u Hrvatskoj i velikim delom BiH, poput onih na KiM skoro iscupani. Isti proces je i u CG. Vreme je da se srpstvo brani pamecu a ne silom i protiv svih.

"Хорда" Ми нисмо познали вас по заставама Ни ваше хероје од лавова љуће: Све на коленима вукли сте се к' нама Носећ' мач убице и луч паликуће. Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар села светли за маршеве горде... Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају деца старе хорде. Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе рака. Подависте више њих у постељама, Него што сте у крв срушили јунака. Узели сте очи фрескама са свода, Главе киповима хероја из бајке; Спржили сте семе у страху од плода, И реч убијали убијајућ' мајке. Пресити се земља од крвавог вала, Али вам победа не осветли лице: Јер ловор не ниче с буњишта и кала, Он је за хероје а не за убице.